ZAROBLJENI U SEĆANJU

... juče, o kako to davno sada zvuči... bila sam na večeri, prazničnoj kod svojih. Ne volim hladnoću, tada počinje svaki delić kože da me boli, i već sam bila najavila da neću doći, ali neke glupe, malo zabrinjavajuće vesti, ipak me povukoše da odem. Svaki prelazak preko na onu stranu, svaki korak koji pravim u dubinu mesta, što više mi Tvrdjava ostaje blago iza ledja, sve više me povlači u sećanja. A sećanja su varljiva rabota... sto puta preradjene misli stope se u jedan veliki sunčani dan – u prošlosti nismo samo bili mladji, već je trava bila mnogo zelenija, večito je sijalo sunce (čak mi se nekad u nekoj uspomeni učini da je i noću umelo da zasija), a mi smo bili vedri i dobri, kao da je svet samo za nas izmišljen. 

Ne volim kad me takve slike povuku, jer počnem da se davim u njima, prepuštam se, opuštam ruke, i spremna sam da nestanem, utopim se i zauvek ostanem. I svaki put, kad neko uskoči u da me spase, kao da polomi deo rama, ugruva zid na kom slika visi, rasklima esker i plašim se da će se čitav taj svet jednog dana razbiti u hiljade besmislenih komada, a ja ću ostati zarobljena izmedju ova dva sveta.