Данас ускочих у „озбиљне“ ципеле. Крај августа, сваки пут заличи на крај детињства. На почетак школе. На крај безбрижности. На крај... Због ове речи, управо, ретко ускачем у те ципеле. Жуљају. Није ме мајка за њих родила. Родила ме за балетанке које се крајем пролећа навлаче. У њима детињство траје. Сваки камичак под прстима осетим, асфалт је на који милиметар од коже, таман толико да створи привид пристојности, а опет да сваким кораком голица машту, како би било, кад би било. Волим босим стопалима да дотичем под. Волим, али то само још у скривеним кутовима света и пред скривеним људима могу.
Данас, ускочих у те озбиљне ципеле, и на тренутак помислих, ево, и ја могу да будем део тог света. У том часу је моја ЈА позвало на један кратак разговор МЕНЕ. Ја затражи да обећам да више нећу смехом разбијати танано плетиво ноћи. Да нећу својим шашнутим идејама ресити своју околину и зблажњавати људе. Да нећу маштати о једном паралелном свету у коме би живели они са којима моје мисли уплетено причају. Да нећу градити куле на обалама туђих снова и ускакати у њих као у сопствене. Да нећу пред зору расплитати косу на неком јастуку који није мој, а коме сам сву ноћ причала најлепше бајке.
Обећах све то свом ЈА, јер једино њега смем свесно да варам. Обећах му, јер ме је уценило, то препредено ЈА, МЕНЕ, озбиљношћу престрашену. Рече ми – не разуме свет сањаре, Алисе, не разуме свет и неће да прихвати вечито загледане у звезде и заљубљене у топле мајске ноћи. Тим речима, препаде ме, те обећах. Ником другом ништа ни не обећавам. Једноставно чиним што моје моћи ми дозволе.
Но, зазвони неки поветарац танким пискутавим динг-донг, или се то мени само учини, али изух ципеле не бих ли га сустигла. Како их скинух, тако падох на под и једна суза се без гласа спусти до усана. Лизнух је. Онако слану, из очију шкољки бисер пуштен. Зар ЈА стварно мисли да јој обећање одржати могу? Поставих још једном ЈА наспрам МЕНЕ.
„Али, шта је са онима који су ту и који ме разумеју? Шта је са онима које топле мајске ноћи ипак греју и који побегли нису? Реци ми... само то, па иди...“
„Једнима си“, рече, „још давно рођењем ушла у свет, с другима си расла, а трећи су из знатижеље отворили своја срца према теби. Они те једноставно воле такву каква јеси. Има још један сој, једно племе вечитих девојчица и дечака који су те препознали и који скупа са тобом вилене по овом свету, скривени иза озбиљних послова, обавеза, великих речи. Са њима можеш остати сањар и чедо пролећа, и с њима босонога газити ливадама скривеним од погледа. Али, бојим се, они који том племену склони нису, којима су оне „озбиљне“ ципеле потаман, они ће ти побећи. Једноставно, у њиховом свету нема места за твоје „школице“, и остале игре. Плашиш их...“
„Добро“, помислих, нека буде тако... И тог часа разбих обећање. Сачеках ноћ. Спустила сам се на обалу једног сна. Толико лепог да му одолети нисам могла мада није био мој. Ушла сам у њега, боса, косе уплетене у две кике. Под месечином тог сневача, направих кулу. Лепу. Рукама глачану док песак побелео није. Тада ускочих кроз прозор. По траговима од песка моћи ће да ме прати кроз свој сан. У најдубљој одаји, угледах кревет и један јастук по мери мога врата и облику главе прављен. Месечева ме роса опра од песка, и ја се на тај кревет попех. Чиста, безбрижна, безодевна, каквом ме је свет и први пут угледао. Лунина светлост обасја ми рамена и позлати ми косу. Расплетох плетенице и прстима рашчешљах. Из ње излете неколико лептира. Спустих главу на јастук мени намењен. Шапутала сам све оно што ми ЈА на јави не би дозволило. Стотине речи без стида, речи које су исконе градиле, које су свет стварале, због којих су се царства губила, и опет на јурише освајала. Шаптала сам све то у јастук једног сна, у снове једног сањача. Шапутала сам док ме не превари зора и док не заспах ту, у скривеном куту песковитог замка. Расуле ми се косе по јастуку. Заруменише ми се образи од свих оних речи, и усне осташе као да би још нешто рекле. Дланови приљубљени као у молитви. Да се остваре речи у ноћи шапутане, да пронађе ми трагове од песка за њега по поду остављане. Да буде један од оних из племена који ме још препознати могу. Да може ме подвити под своје срце и тако зачаран мноме у себи, живети. Моја кожа росом окупана светли негде дубоко у њему. Да се пробудим не могу, могу само кроз сневање да се молим да препозна и да се сети како се у себе најдубље залази. Да види ми расплетену косу на једном јастуку, да осети мирис мајских јагода на уснама и да га све чежње и жеље довуку на место до мене. Да дотакне прстима место на кожи испод кога једна птица у срцу трепери. Да прошета прстима кроз све тајне стазе и препозна дарове вековима за њега спремане. Да их узме, да са њима узме и мене и да ме из свог сна премести испод свога срца. Само тако ме опет може вратити у јаву... МЕНЕ која у њему снивам...
