Љубав и кашаљ не могу се сакрити, помисли Радован гледајући у Јулу. Птица заробљена испод ребара удара
својим крилима па на мах закачи срце, те оно прескочи, па на трен окзрне плућа
која се згрче да сав ваздух изађе из њих. Спусти се и до стомака, па више ниси
сигуран јеси ли оболео или си се заљубио, колико се птиче батрга унутра. Такав
је осећај имао последњих недеља. У почетку се само радовао тренуцима када ће им
се путеви укрстити не би ли је видео. Касније, више није излазила из његове
главе. Сваки тренутак био је обележен обликом њеног лица. Није јој знао боју
очију, јер је поред људи пролазила оборена погледа, скромно и једноставно. Знао
је облик њених усана, увек благо повијених према горе, у несташни осмех. Била
је ситна, попут сенке, а опет тако стварна. Коса дуга, уплетена у дебелу кику, пепељастоплава. Руке танке,
вретенастих прстију, попут младог дрвета пред кућом. Тако је Радован сликао Јулин лик и тако би на његовом лицу сваки
пут освануо осмех кад год би у нешто од тога погледао. Приметила је мајка да је
љубав пронашла своје гнездо у њеном мезимцу. Онако успут, приђе му и упита га:
- Каква се то радост уселила испод твога срца?
- Јула, Матијина, рече, као
да је само чекао да га упита.
- А, она, зна ли, сине?
- Не зна, мајко. Мислио сам, проћи ће. Пробао сам хладном
водом да уплашим
али она се само још боље завуче под
срце. Седлао сам коња не бих ли јој побегао, али кад год бих помислио да сам се
довољно удаљио, чуо бих је како куцка у мени. Хтео сам је као камен одбацити,
но, она ми само даде снагу да ми камен оде, а она да се смести, као да ми је за
душу кројена.
Марина га
помилова те се окрену и оде. Те ноћи су она и и Бошко, отац Радованов,
дуго причали. Одмотавали су клупко година проведених заједно. Двадесет пута су
до сада намотавали клупко заједничких дана.
Сетио се Бошко
када је први пут видео Марину.
Одмах је знао да мора бити његова. Она или ни једна друга. Распитивао се код
оних који су јој знали породицу и сазнао да ју је отац већ обећао, те је
одлучио да је први следећи пут пита, да ли би се можда предомислила и пошла за
њега.
Прилика му се убрзо створила. Била је сахрана на гробљу у Јазку, и Марина дође са родитељима и две сестре. Он
искористи прилику кад је њени нису гледали да јој приђе.
- Марина,
ја сам се озбиљно у тебе загледао, шапну јој.
-
Склони се, видеће ме отац, збуњено му
одговори.
-
Нећу, док те не упитам нешто. Рекоше ми
да ти свадба договорена. Реци, матере ти, да си прво мене видела би ли моја
била?
Марина
климну главом и молећиво га погледа. Бошко се одмакну. Сада му је срце било на месту, али мисли му се
узмуваше. Пришао је неком Марином
рођаку, и реч по реч, као случајно спомену је, и упита је ли тачно да се удаје.
Упита и за кога, и радује ли се девојка томе. Рођак му рече да му се чини да је
она против своје воље обећана, отац их је имао три, а она беше најстарија.
Преко реда није се могло, Марина
се није изјашњавала да има симпатију, и он одлучи да је уда.
Чуо је сасвим довољно. Наредних дана, смишљао је како да
преокрене точак дешавања, али му ништа смислено није долазило до ума. Да је
тражи од оца није могао. Да пита оног другог, није долазило у обзир, није то
пијаца и нагодба око робе.
Знао је да девојке суботом послеподне иду до потока. Оде и
он, све мислећи, нешто ће се у његову корист десити. И угледа их како седе на
обали, занете неком причом и смехом. Стаде мало даље од њих, у сенку дрвета,
чекајући да се она случајно окрене. И погледа га Марина и он је позва руком. Она рече
сестрама да иде само мало до хлада јер јој се нешто завртело. Дође до Бошка, мислећи да овај жели још
једном са њом да поприча. Али, он је ухвати око паса, пребаци преко коња и даде
се у галоп. Девојке се на ту буку окренуше и видеше где им сестру одводи.
Знао је да има мало времена док не крену да је траже и он
јој, чим су стигли до његове куће, саопшти:
- Могу сада, док још село није схватило шта се десило да те
вратим оцу. А можеш да останеш овде и постанеш снаја С-вића. Одлучи.
И она га први пут јасно погледа у очи и каза му да остаје у
њиховом дому. Њему се душа разигра, али је знао да није још време за весеље. Требало
је прво погледати њеном оцу у очи. Узе секирче за сваки случај и седе код
ограде да га сачека. Овај, чувши од кћери шта се догодило, позва брата, јер
мушке деце није имао, да пође са њим. Бошко их дочека, помало уплашен, али одлучан, сада када му је његова
голубица потврдила да хоће са њим да свија гњездо.
- Реци, је ли ми дете код тебе?, упита отац.
- Јесте и ту ће и остати.
- Немој, С-вићу, кућу да ми срамотиш, врати је.
- О каквој срамоти говориш, часни Којићу, кад је она својом вољом
овде.
И позва Марину
да изађе и потврди оцу. Она се појави, усправна и горда, као да је већ домаћица
дома и рече оцу да се она више не враћа. Ако је натера, у гроб ће је отерати.
Сјаха тада стари Којић са
коња и приђе будућем зету.
- Бошко,
кад си имао смелости да овако нешто учиниш, а још те моја ћерка подржала, ко
сам ја да идем против воље божије? Ја вас благосиљам, и нека вас свеци и Господ
чувају. Сада је твоја и поштуј је, као што сам и ја њену мајку поштовао.
После су чули да онај ком је обећана била, тражио од њеног
оца да му плати за срамоту. Овај пристаде, и би му драго што му кћер за њега не
оде, јер човек који је спреман новцем образ опрати, никако није од часнога
рода.
Скоро две године су били у браку, а Марина није остајала у другом стању.
Говорили су Бошку да је
погрешио, да је врати њенима, налазили му друге, али он их није слушао. Веровао
је да је све у божјим рукама и да, ако им је намењено да постану родитељи,
десиће се. Уколико не, биће радост једно другом. И, најзад се деси. Јула затрудни. Њиховој
срећи није било краја. Но, била је то тешка трудноћа. Губила је снагу, али није
губила вољу. Бошко је бдио
над њом, пратио брижно сваки њен покрет, молио Светог Јована да му жена издржи
и да је сачува. И, веровао је, да је само милошћу господњом и кућног им свеца Марина преживела порођај. Скоро 12
сати се мучила, превијала, покушавала да истисне дете из себе. Дете је било
погрешно постављено и бабица је само захваљујући
својој одлучности и храбрости да покуша да спасе и њу и дете, успела да га најзад
намести у прави положај, и породи је. Кад је све прошло, бабица саопшти Бошку да неће више моћи да рађа, и
да је у наредних неколико дана мора добро чувати, јер је тренутно између два
света. Дала им је неке траве, и одлазећи им пожелела да им Бог буде у помоћи. Ушао
је у собу, и угледао Марину
бледу, измучену, врућу од грознице којом је њено тело одреаговало на све муке.
И, поред ње, дечака, умотаног у бело платно. Била је то најмирнија беба коју је
икада видео. Била је најлепша жена
коју је видео. И најлепша мајка његовом јединцу. Најлепша слика коју је од
Господа могао да измоли...
Утках две приче.
Једну истиниту, са нешто више деце, али другачијим крајем, и једну, какву би јунак
вероватно пре пристао да испише да му је дато било. Али, живот не пита, он
узима и даје. Оно што је дато, овде није додато, оно што је одузето у причи је
домаштано.
За једног ратника
паорског срца.
