- Погледај кроз прозор.
Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.
- Које су боје облаци?
- Па, бели, господине.
Лако је подигао обрве.
– Јесу ли?
Погледала сам их.
– И сиви. Можда ће пасти снег.
- Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.
- Мог поврћа?
Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.
- Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?
Одједном сам схватила.
– Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.
- Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?
- Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.
Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.
Насмешио се.
– Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?
- Да, господине.
Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*
Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.
Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.
Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.
Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.
И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел, са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао, пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:
- Осети мирис облака...
- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...
А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...
Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...
Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...
