ДА ЛИ СЕ ТО ЗОВЕ УМИРАЊЕ

Све мање ствари радимо заједно.
Кад будим се, твоја је страна већ хладна
И обриси на јастуку губе форму
И мирис твој полако нестаје
Под налетом јутарњег зрака.
Тад помислим можда за столом
У кухињи седиш и кроз прозор
Пребројаваш гране на багрему
Док ти међу прстима клизи већ
Махинално дуван који моташ
Али, талог у шољи је већ добио
Боју прежеднеле земље и дуван
Би могао и да почне да расте из соца
Али, и њега је ваздух распрашинио.
Но, увек ми остаје нека мутна нада
Да у купатилу, по старински,
Четком размазујеш сапуницу по лицу
И оштрицом вешто отклањаш браду.
Но, сапун је давно расушен
И више га ни вода не може вратити
У корисно стање.
И тако узимам стари већ
Исцепани пешкир и на њега ређам
И сапун и четку.
И бришем површину стола
По којој слутим дувана прашину
И додајем на њега шољу
Са земљаним соцом
И бацам све то на ђубриште.
Тада одлазим у собу
И схватам да одатле и немам
Шта да склоним.
Ми чак ни тела више не спајамо заједно.
И то нам је постала одвојена активност.
Без гриже савести.
Без речи.
Нестајемо.

JANUAR

Januar. .. I toplo popodne. I, pomisao na septembar. Koji toliko voli. Baš tu, na toj terasi, svojoj, ostvu gradskom. Oko koje se prostire njena, lična ograda od trske. Da je ne vide. Ili je ipak razlog da ih ne vidi? U dokonim predvečerjima, pred kraj leta... kad na onaj mali, trule višnje boje, stočić, iznese dve kafe i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire kroz otvorena vrata terase i da ga gleda. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio... 

... što me tako gledaš... 

... eto...

... ne, stvarno... 

... volim da upijem svaki tvoj izraz...

Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko... u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju... Sada je uživao da pliva u zelenilu... ili beše to plaventilo... Nebitno... samo, sada je znao na tom ostrvu od njene terase da se opusti... da ispija tu lenju predvečernju kafu... i da ne misli... kako treba da se ponaša dok ga ona gleda... Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru... I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja... sa njom... u jesenje predvečerje..

MELANHOLIJA

Izvesna melahnolija bila je njen pratilac već neko vreme. Nije volela jesen. Nije volela kad ni njen dragi čuvar kiše ne uspe da zaustavi oblake. Nije volela ružne stvari. A, nekako su je pohodile. Te neke stvari koje nije volela. Bila je pomalo tužna. Ali, imala je svoje mesto na koje bi se sakrila, medju ljude koji su umeli da prepoznaju te časove kada se osmeh na njenom licu krunio i koji su umeli da joj ga podupru i zadrže na licu. Nije bila slaba. Samo su je odjednom zaskočile razne stvari. Da je bila jedna verovatno bi je prepala... Ali.. kad se namesti toliko... onda valjda svaki uzme svoj deo, pa izgledaju manji. Nije mnogo pričala o tome. Jednostavno, došla bi do svog dela oblaka, uzela šoljicu već skuvanog čaja i slušala muziku i zamišljala šta se sve dogadjalo dok su je slušali oni koji bi je postavili. Sedela je tako na oblaku i gledala kako se i na licima njenih prijatelja smenjuju mene, kao mesečeve. Čitala je priče o prijateljima, uletala u pogon za ludilo. Čitala lepe i manje lepe, ali vrlo životne priče u svom sandučetu. Nije bila slaba, ali tražila je svoje parče utehe i razumevanja. Ništa veliko. Čak ni priču o onim napastima, zvanim problemi. Samo nešto što će joj ulepšati veče na oblaku. Jer te večeri jesu njene oaze. Kad posle napornog dana raširi krila i uzme da ih češlja. Jedino što nikako nije volela bilo je da joj čupkaju perca. U stvari, više od toga nije volela samo kad bi neko pokušao da joj prignječi krilo, da joj prebaci za let i nametne kratku stazu. Nije ona bila takav letač. Srce bi joj zalupalo od očaja kad bi neko pokušao da smesti na već zacrtano mesto. Od toga se branila... i od toga je bežala... 

Inače, samo je osećala izvesnu melanholiju tih dana... I znala je da to ne može zauvek da traje...

ZAROBLJENI U SEĆANJU

... juče, o kako to davno sada zvuči... bila sam na večeri, prazničnoj kod svojih. Ne volim hladnoću, tada počinje svaki delić kože da me boli, i već sam bila najavila da neću doći, ali neke glupe, malo zabrinjavajuće vesti, ipak me povukoše da odem. Svaki prelazak preko na onu stranu, svaki korak koji pravim u dubinu mesta, što više mi Tvrdjava ostaje blago iza ledja, sve više me povlači u sećanja. A sećanja su varljiva rabota... sto puta preradjene misli stope se u jedan veliki sunčani dan – u prošlosti nismo samo bili mladji, već je trava bila mnogo zelenija, večito je sijalo sunce (čak mi se nekad u nekoj uspomeni učini da je i noću umelo da zasija), a mi smo bili vedri i dobri, kao da je svet samo za nas izmišljen. 

Ne volim kad me takve slike povuku, jer počnem da se davim u njima, prepuštam se, opuštam ruke, i spremna sam da nestanem, utopim se i zauvek ostanem. I svaki put, kad neko uskoči u da me spase, kao da polomi deo rama, ugruva zid na kom slika visi, rasklima esker i plašim se da će se čitav taj svet jednog dana razbiti u hiljade besmislenih komada, a ja ću ostati zarobljena izmedju ova dva sveta.

***

Једном сам била срећна жена. Пре тога сам била несрећна девојка. А, још мало пре тога срећна девојчица. Сада сам у фази да ми је помало свеједно. Омеђени мислима не видимо читаву слику већ само онај део који у наше појмовно поље можемо да ставимо. Када слика покуша, ипак, да се угура у нашу мисао, долази до прелома. Неко их лако залечи, а неко успе напрснуће да прошири на живот. 

Била једном једна девојчица. Рођена као и већина јер је био ред. Двоје људи се сретну, проведу једно време заједно, а онда мисао, а не слика потера их да се попну степеник више. И, она се усели код њега. Побегне за њега. Данас више нико не бежи у наручје свом супружнику. Сви трче у супротном смеру. Дуге веридбе, дуго ишчекивани тренуци спознаје шта се крије испод површине, не у глави, јер до пре само коју деценију људи су прво отркивали шта се крије у том скривеном делу, заводили речима, понеки трептајем ока, овлашним пољупцима, додирима у пролазу. За руке су се узимали само на игранкама пред много људи, а све остало је дуго остајало на нивоу имагинације. И када би мисао почела да пушта читаву слику у кадар, они би се или толико уплашили онога што са собом носи отркивање да су бежали, или је жеља за откривањем била толико јака да су пристајали да беже једно другом у загрљај. Да се оголе, мада су знали да после тога нема повратка. Једном такнуту из очевог крила, тешко је било вратити тамо. Оног часа када су и последњи велови пали, падала је и одлука о томе да се живети мора са оним што је откривено. Практичност и прагматичност на делу. Никада до краја одсањани снови о чежњи. Никада до краја откривени путеви у вртове у себи. Јер, након бега врло брзо је долазило оно што се зове судар са реалношћу. 

- Где ћемо живети?
- Шта ћеш данас кувати?
- Распитала сам се за кредит...
- Заказао сам термин у Општини...
.....

RITAM NOĆI

... Noć ima svoj ritam. Poznate zvukove i boje. Ne, nije samo crna kako ti se čini. To je najlakše. Obojiti je, tj. oduzeti joj sve nijanse. Linija manjeg otpora. Oduzeti joj zvuke. Tišina! Još jedna linija. Kao da stalno povlačimo linije, i smanjujemo otpor. Ili postajemo otporni. Imuni. Niko se više ne pita gde je nestao ritam. Kada si poslednji put zagrizao metak i pustio da te korak vodi? Kada si osetio vibracije svog grada, ljudi oko sebe? Kada si poslednji put otvorio svoje srce i pustio ga da kuca na asfaltu. 

Bojim se da je odgovor nemoguć. Jer, nikada ni nisi imao hrabrosti da zagrizeš do kraja. Da se opustiš i prepustiš,. Ti si jedan običan ziheraš. Svaki korak naučen u plesnoj školi tvoje porodice sa pedigreom. Sterilisan od uticaja sredine prvi put kad su te samog pustili medju ljude. Sterilisali su ti osećanja, mozak operisali od dela za sećanja. Na ruke navukli hirurške rukavice. Ti više ništa ne osećaš. I baš te briga. Tvoji pedigrirani roditelji su uvek tu da počiste nered koji napraviš. Zbog takvih kao ti, pisane su peticije. Ukinite boju noći, oduzmite joj zvukove i RITAM. Neka ništa ne vibrira. Neka ga ništa ne podseti da je čovek. Neka mu niko ne probudi osećaj...

BUBICE, NASMEŠI SE

... ne brini, dragi. Dobro je sada. Ne postavljam više sumanuta pitanja pticama koje vidim na onom travnjaku... kad krenem da te posetim, u tvom novom domu... Ne pitam ih više, znaju li zašto si otišao tako odjednom bez reči. Ne pitam ih više koja ti beše poslednja misao u času kada si napuštao dom. Strpljive su one, mislim te ptice, navikle na ovakve kao ja, kojima dugo treba da se pomire. Ne pitam više ni onu praznu kućicu puževu... što ti je na pragu čitavo leto stajala. Ne znam da li ti je neko šapnuo da sam dolazila i sedela tako, vrele julske i avgustvoske dane na tvome pragu, na onoj ploči, i gledala tu napuštenu, belu kućicu za puža. Nju je napustio on, ja sam se pitala zašto si otišao ti. Nije me kopkalo gde si, niti sa kim, jer znala sam, da jesi tamo gde moraš da budeš, samo sam gnjavila prirodu da mi kažu zašto. Ptice, ti verni pratioci bežale su od mene. 

- Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

Ne brini, sabrala sam sve što se moglo i sada stavljam tačku. Ma, znam, smeškaš se, sada u toj svojoj kući, šeretski. Znao si da ću tvoje pismo pronaći tek kad dodje vreme da se suočim sa pitanjima. Kada budem mogla da razumem kako se to sa nekim spletemo... i onda odjednom jedno mora da preseče. 

Tvoje pismo na nekoliko malih podsetnik papira....... Tvoj oproštaj, tvoje praštanje, u mojim velikim crnim kutijama za "važne" stvari.. 

- Vidite... ipak mi je poslao pismo... govorila sam tada pticama. 

A, ptice ko ptice, te, što žive blizu tvoje kuće... njih nikada ništa ne dotiče. Pa ni moja radost. Jer, davno su molile da im se iz svesti odstrani žalost. Kad već moraju da žive tu gde žive, barem da postanu imune na tugu. Molile su davno i dobile. Ali, od tog dana, ni sreću više osetile nisu. A, možda je tako i bolje. Zamisli, koliko ovakvih kao ja, svaki dan, onako u prolazu, na putu do nečije kuće postavlja to jedno jedino pitanje - zašto....

I, koliko puta one ponove tu jednu jedinu rečenicu:

Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

I, da... ja sam ti samo htela reći, dobro sam, dragi. Odlučila sam, nosiću osmeh umesto kape ove zime. Odlučila sam, prvi put neću pitati ptice, jer više nije važno. Odlučila sam, jer sada znam, ti ćeš me čekati, a ja treba da nastavim. Odlučila sam, da te pustim da, ovo parče večnosti bez mene, provedeš gledajući sunce ispod velikog šešira, zavaljen u stolici, kraj onog nestalog Panonskog mora, tamo, je, gde i ti. I, da odlučila sam, voleću... u inat svima koji to neće razumeti... A, ti se samo šeretski nasmeši...

DEČAK IZ VODE

Nisu se više sećali kako se zove reka. Nisu se ni pitali. Sećali su se nečega drugog. Dana i sata kada su im se usne prvi put dotakle. Dugo mu nije dala da je poljubi. Govorila je: „Ako zavoliš ukus usana osobe sa kojom se ljubiš, zavolećeš i nju zauvek! Šta ako ti se ukus mojih ne svidi?“ A u sebi je molila da ga pre poljupca toliko zavoli... da čak i ako su mu usne gorke i tvrde... ne poželi da pobegne.
I došao je taj dan. Jutro. Želela je da uz radjanje sunca, dok je vazduh još vlažan i lepljiv okusi prvi put. I, aleluja... bejahu to najmekše usne na koje je spustila svoje. Tople. Kao jastuci za zube, kao poligon za jezik. Sada je znala i zašto su mu reči tako tople. Kroz glavu joj proleteše sve one tanke, hladne, skoro prozirne. Kroz koje su je žuljali zubi, na koje nije moglo da se nasloni, ledene, prozirne...
I poče da se osmehuje. I poče beskrajno da ga voli. Jer te usne jesu bile upravo one u koje je sanjala da će se zaljubiti.
„Što se smeješ?“, upitao ju je.
„Kakav radostan dan“, rekla je, „čuješ li ptice?“
„Čujem, jer, ja sam dečak iz vode..i razumem..“
„O čemu misliš u ovom trenu, dečače?“
„O tvojim usnama boje mesa... i...“
„I..?“
„Znaš, ja sam oduvek spavao sa tvojim imenom na usnama...“
„Ah...“
„I jednom jedinom željom... da pustim glas iz grla...“
„Da...“
Obuhvatio joj je glavu rukama,
dok je na njene usne boje mesa
spuštao kap svoje vode....

Aj aj ajaj...

PRETVORI SE U NEŽNOG JELENA

Obično je novembar već duboko nosio kišu i bore na licu neba... Ali, ovaj je počeo sa suncem. Još uvek je mogla da ga gleda kako onako razbarušen izlazi na terasu, još topao od sna da vidi... koliko toplote u njemu postoji... da upije sunčeve zrake...onako skriven iza te čudne trske... Onda bi se vraćao na još koji tren do nje, koja je ušuškana u jastuke pila kafu. Voleo je da je zasmejava u to najranjivije doba. Kada još nije bila svesna dana koji je pred njom, a već daleko odmakla od sna. Taj medjuprostor izmedju mora i može. Kada je sve moguće. Kada je dovoljno da je on pogleda tim svojim očima kao u mladog jelena... velike, smedje, polutužne, a napola uvek nasmejane. Nikako nije uspevala da se naljuti na njega. Jer, kad god bi pogledala te oči, ona je videla ne muškarca, već jedno krhko i ranjivo biće, koje je tu, sakriven medju zidove, daleko od svog realnog sveta, odbacivao masku onoga koji može sve i koji ne preza ni od čega i pretvarao se u svoju suštinu. U nežnog, poput dečaka, mladog jelena, samo njenog barem na nekoliko sati... U jelena koji prkosi novembru i izaziva sunce... Na bademe koji su se jednom ogledali u tim očima i ostavili senku svoje boje u njima... Pretvarao se u sve ono što joj je bilo potrebno... u nežnost, sigurnost, razigranost i snagu koju je neizmerno uzimala od njega... jer nikada nije bila sigurna kada će ga ponovo videti... 

Zato je volela i ovaj novembar i ovo sunce... što mu je dozvoljavalo da se još malo igra... i što je njoj davalo snage da još malo upija... snagu mladog jelena u igri sa novembrom i vremenom koje tako surovo klizi kroz prste...

PRVI OKTOBAR

kako mi nedostaješ večeras... kad pomislim da sam pritvorila knjigu, iz nje ispadne neko slovo... koje me podseti na tebe... oktobar je... i sve miriše na dolazeće snegove, ali ja se sećam sunca... i prvog jutra sa tobom... jedne pijace... na koju sam te povela...

hoćeš li mi ispeći ove feferone... 

hoću... rekoh kroz smeh... jer nikada ih ranije nisam pekla... koliko?... 

kilu...

uh.. ok...

pogledaj, kajmak... 

ide uz feferone?

bilo je sunce čitavog tog dana.... ispekla sam najšarenije jato... papričica toliko ljutih da su mi suze išle kad je vrela para iz pećnice dolepršala do očiju... mislila sam... umrećeš od ljutine.. ali, nisi... jedna lekcija više u mojoj knjizi... u sunčan dan se ne umire... od ljutine...

voliš li čokoladu sa čilijem? pitao si...

...nisam stigla da odgovorim... tople, mekane... nezne... ljute... usne... najsladji poljubac u sunčani oktobar... 

... shvatila sam... neka slova će zauvek ispadati... nekim danima ćeš previše nedostajati... neke stvari ne umiru sa vremenom... jer vreme nikada ne umire... najšarenije male paprike mogu imati najnežniji ukus...

DAJ MI SVOJE RUKE

.. ulicu čika Jove mrak prekriva na jedan poseban način... ili se to samo tako čini... kao zavesa na kraju prestave.... prvo polako... a onda odjednom kao da zaista padne... I... tako svako veče... uvek slučajno ona se nadje u toj ulici... i uvek misli na njega.... I ovaj put je maštala kako on, kao glavni glumac stoji na sredini ulice i klanja se publici, a njoj kao slučajno namigne... I baci joj ružu... pa zavesa padne... i kad padne.... ona se povuče u svoju sobu, a on napušta obožavaoce, novinare... onu koja večito visi na njegovoj ruci i.... 

I gle, eno ga.... baš kao u njenoj mašti... i gle, i ona je tu... samo ne sa rukom u njegovoj već... kako se čini... oni glume scenu svadje... I on je krajičkom oka vide... I ona njega svojim perirernim... . I... srce joj toliko jako zakuca da nije mogla više da bude u njihovoj blizini... večeras ni zavesa nije bitna... pomisli ona... Stići kući.... stišati ovu buru... Uletela je u kupatilo... skinula se drhteći i stala pod tuš... pustila je da joj vrela voda odnosi sav onaj višak adrenalina... da je smiruje... voda... vrela... na granici bola... udara krupnim kapima po njenoj beloj koži... onda kad utrne... onda joj se kapi učine kao milovanje... i tako... atom po atom naboja nestaje iz nje... i ona izlazi iz pare.... i obmotava peškir oko tela.... 

I... taman u tom času... zazvoni... i ona otvara bez pitanja... jer zna koliko mu vremena treba da se otrese.... 

Molim te, ljubavi, daj mi samo tvoje ruke... parazfrazira Begbedea... Planiram noćas da spavam medju njima....

I on je onako vrelu spušta u postelju... pokriva je.. kao dečak.. nežno i u tom času potpuno nevino... Leže pored nje... i samo pruža svoje ruke... jer njena želja je za njega vrhunsko zadovoljstvo... 

Pustiće je da spava medju njima....

KIŠNOM DEČAKU

Ti znaš da ne volim kišu
Ali nikada ne dodješ
Tih dana.
Kažeš mi da treba da ojačam
Da mi koža postane
Gruba i krta
Da mi srce prokrvari
I želja počne da nagriza
Da je tada pravi čas
Da mi dodješ
Jer u ta jutra sam
Najranjivija
I dostupna
Samo tebi
Mom
Kišnom dečaku

ZAČINI

Kako siv vikend... pomisli ona... Šta bi mogla da radim?.... mmmm... stara dobra mantra za sreću... Volela je svoju Zen kolekciju... i sveće koje mirišu... na... neke daljine neopevane.. Upalila je sveće... zamračila sobu... zatvorila vrata... Neću da vidim sivo... hoću ove lelujave senke... Zatim je otišla do kupatila... Hoću da me obavije... Zen.. Kupka... koju je volela da ima na sebi kad čeka da... 

Za specijalne prilike čuvala je i svetlucavi puder.. te sitne čestice... Nekoliko kapi parfema.. Onako starinski... uljano iza uha... na pregibe... Mmmmm... hoću i svoju srcastu piždamu... Legla je na svoj veliki krevet.. u svojoj srcastoj pidzami... obavijena svojim najlepsim mirisom... i kroz lelujave senke koje su pravile sveće... mantrala njegov lik... Onog... koga je rešila da prizove u svoj život... u svoju postelju... da ga čeka obavijena... mirisom... Znala je.. da.... ako dovoljno dugo... gleda u senke... pojaviće se lik.. tog nekog koga tako željno priziva... i ako bude dovoljno uporna čak će se i nasmešiti i namignuti... I onda će joj ostati samo da dovoljno dugo ponavlja... budi hrabar... budi jak.. budi moj... budi hrabar.. budi... I... on će se pojaviti... kao što su se uvek pojavljivali... oni koji su trebali doći... Hajde... noćas mi dodji.. budi hrabar... budi jak... budi moj..

LJUBAVNI BAKŠIŠ

... ti uvek odeš... pre nego što saznaš koliko je boli svaki taj put... ti odeš ostavljajući jedan topao poljubac na usnama... njenim koja te voli onako kako tebe viš niko neće voleti... Ona od tebe nikada ništa nije tražila...čak ni da zna vreme kada ćeš doći... ni kada ćeš otići... Ona koja kroti duhove u sebi da bi te dočekala mila i topla... bez i jedne reči prigovora... koja ti se da bez pogovora... a ti uvek odeš... i ona nikada ne zna znaš li koliko bole tvoji odlasci... kad se ni ne okreneš... da joj vidiš oči... a možda se namerno ne okrećeš... jer bi video koliko boli... lomljenje duše jedne žene... nikada se nisi zapitao koliko duboka može biti ta kutija u koju ona sabija sva pitanja koja ti nikada neće postaviti.. svi prekori koje ti nikada neće uputiti.. sve to se vidi u njenim očima... ma koliko se ona trudila da to sakrije.. ljubav i kasalj... ne mogu... slomiš je i ostaviš... podigneš je pa spustiš.... ostaviš svoje mirise na njenim jastucima... na peškirima u njenom kupatilu... obris usana naslućuje na čaši iz koje popiješ kafu sa njom... sve joj to ostaviš... a znaš da su to stvari koje brzo nestaju... mirisi, ukusi... ostaju boje, ali samo u njenoj duši... ostaju reči u njenoj glavi... svaki put kad zatvori vrata za tobom... 

-hej... omakne joj ponekad...

-molim...okreneš se prema njoj...

-samo.. da ti izgovorim ime... 

... nasmešiš se tada... i to je taj bakšiš od kojeg ona živi do sledećeg puta..

NIZANJE ili šta je sreća

..budi se svako jutro pre nje... u sam osvit... ustaje... prelazi u fotelju preko puta kreveta... namesta se... uzima cigaretu... pali je... i kroz prvi dim... vidi obrise njenog lica... još spava... lezi na desnom boku... desna ruka joj podvucena ispod obraza... levom se drzi za ivicu kreveta... povlaci drugi dim.. kosa... ta njena duga.. u koju noću zavlači prste.. rasuta... kao... slučajno.. kao dobro nameštena scena... otkriva vrat... beo, lep.. dug, njen vrat... nazire joj i levo rame... i onaj divni pregib... koji kao da je... polovina skoljke... pa treci dim... svaki put kad povuce taj treci dim... on ostavlja cigaretu.. i pozeli da joj u tu rupu postavi... jedan beli... biser.. ali zna da bi kliznuo.. da bi se zagubio... da bi je probudio... pa odustaje... uzima vec skoro izgorelu cigaretu... i... povlače jedan dug... dim.... i onda je gasi... izvlači kutijicu ispod fotelje i iz nje vadi.... jednu jako dugu nit... i provlači je kroz rupicu na biseru... praveci najduzu ogrlicu na svetu... po biser za svako jutro u kom ju je tako snenu posmatrao... srecan je... ona je SRECNA ZENA...

DOZVOLIĆEŠ MI DA VOLIM SVAKOG OSIM TEBE

... dozvolićeš mi da odem... tek tako... nećeš čak ni, onako, kako se to odrasli igraju... pokušati da me zaustaviš? ... boriti se, kidati, gristi, razjedati, ujedati, do kosti glodati... to sam mogla da uradim za tebe.. ali, uvek si se trudio da me dovedeš to same granice kada bih poželela da raskrvarim svoje meso... svojim sopstvenim zubima... da boli, da peče, štipa, reže... dok krvarim... ali... ti si uvek bio dobar prema meni... dovodio me do same ivice... ali me nikad nisi gurnuo... taman bi me podigao toliko visoko da, kad padnem jako zaboli, da na toj visini osetim svu onu jezu u stomaku... ali da kad padnem... nikada ne bude tragično... nekoliko modrica na duši i blagi potres mozga... Valjda te zato i želim... valjda zato postajem luda za tobom jer... šta je život na granici za nekog naviklog na rovove... šta je maleno padanje naspram... adrenalinskih bombi... šta je blagi potres mozga... naspram totalne amnezije kada zaboravim i ime i adresu i da postoji svet oko mene... ali... ti me više nećeš zaustaviti... pustićeš me da odem... sada kada sam prestala da brinem o svom ponosu.. sada kada si me potpuno polomio... kada sam postala tvoja pobeda... a ti čak nisi ni moj poraz... Kada mogu da puzim...ti me puštaš da letim... kada mogu da patim... ti me puštaš da volim... svakoga... osim tebe...

TI

... prošlo je čitavo leto... Nije ga videla... mislila je da je sve što su imali do tada nestalo... da je jednostavno rešio da se izbriše iz svog života... Prvo joj je prijalo da se malo odmori od njega... onda je počeo da joj nedostaje... pa je počela da se nada... pa je prestala da se nada... Nasla je drugog... čisto da ga zaboravi... da joj one letnje noći... kada padaju teške kiše budu lakše... onda je našla i drugog u inat prvom... Suviše lepljivo, mnogo reči.. navikavanje na tudje ruke i običaje... I to je još nekako išlo... ali kada bi došao trenutak za priču.. jednostavno bi ih molila da odu... Pa je došao septembar... Pa je bilo jedno pretoplo veče... Neki festival u gradu... Ona je šetala... i u guzvi ljudi je setao on i... ona se odsekla... ali mu je krenula u susret... Kao slučajno... I stala je ispred njega... I on je stao... I mislila je ovako izgledaju male smrti... Bez mnogo reči pošli su do nje...
... kad je zaključala vrata... i kad ju je zagrlio... pocela je da drhti... kao list... u njegovim rukama... onako mala spram njega... i nije mogla da odmakne telo od njegovog...
Gde si bio?
U zatvoru.... znaš....
Znam.. budalo jedna....
Nisam...
Ma, znam da nisi...
Nemoj samo vise nikada ovako da me ostaviš...
Jesi bila sa drugim?
Jesam.... u inat tebi... što nisam znala gde si...
... I?
Ne mogu... bez tebe... kako god...
***********
... i opet dodje septembar... I opet neko toplo... veče... I pomisli ona... sta ako sada naidje ona... mala... crna... I.. načini nekoliko koraka... I pred njom se stvori... ona mala... crna...
... koja nije znala za nju... Tako treba... jedna mora ostati tajna..

Privukla me je tvoja ozbiljnost... rekao joj je. Osecanje straha i postovanja pojacavalo je moju zelju. Hteo sam samo jednom da vidim kakav je osecaj.... I nije trebalo da se ponovi, ali tvoje detinja iskrenost i odusevljenost svetom ispod maske krute strogosti, osecaj kao da niko od nas dvoje vise i nema godine vec da imamo samo jedno drugo ne dozvoljava mi da odem od tebe..

PRATI ZNAKOVE

Čitav dan sam imala čudan osećaj da sam na nešto zaboravila. 19. avgust. Danas je... seti se M.. Tih dana sam bila premorena fizički, neispavana, mentalno iscrpljena, i kao uvek u paketu kad se stvari poklope, emotivno toliko napeta - neke stvari koje nikako da se dese ili ne dese... Dolazim u stan i sedam preko puta kalendara. Crveno slovo. Ustajem. Preobraženje. Znala sam. Kasno je, umorna sam, zapaliću sveću i kandilo u stanu. Kao mnogo puta do sada. Na Preobraženje svaki put i sama negde slegnem u sebi šta je to što bi trebalo da promenim, ostavim iza sebe, šta je to što nije dobro, a moguće je preobraziti. 

Danima me je lomilo nešto što nikako nije dalo da se prelomi. Tražila sam vrlo malo... Tog jutra, kada još nisam znala ni koji je dan... nešto me je prelomilo.. M... ako je nekome stalo do tebe, daće ti.. reći će ti... Podji od sebe... I čitav je dan prolazio u ubedjivanju... hoćeš li... neću... molim te... ne... Bila sam na ivici, bez odgovora, bez ikoga da mi da savet. Moj umor je još više podupirao moju emotivnu nesigurnost.... Sveća je gorela u malom keramičkom svećnjaku... Zapaljena za Preobraženje.. 

Već sam se spremala skoro da spavam, kad mi stiže SMS... Onako slomljena, ne znajući više kako da objasnim zašto tražim to što tražim, sedeći i tražeći pravu reč... čula sam jak prasak iz druge prostorije... Otrčah... moj svećnjak je ekplodirao i plamen je išao na sve strane... Stajala sam nekoliko trenutaka... tražila sam pomoć...tražila sam znak da istrajem... I evo ga... ugasih plamen, i tek tada videh da je tu.. pored na nekoliko santimetara stajao upaljač... Znači, ovo jeste bio odgovor.. Ovaj mali požar je poslat da bi ugasio, ili ublažio požar u meni... Da nije, plamen bi zahvatio i upaljač i sve bi bilo drugačije... Iznela sam svećnjak na terasu... I sela da najzad zavrsim.. da nadjem tu pravu reč.. Nadjoh je... i pomalo nesigurna da li je bas tako trebalo, ipak posaljem poruku... 

PAFFF... ekplodirala je sijalica u lusteru iza mene... M... od ovog više znakova ne moraš da tražiš.... Preobraženje... i znak.... na nekoliko minuta do ponoći...

***

... lepljiv i topao kao čokolada na suncu... septembar, poslednji trzaj sunca na kom sedimo na balkonu jedno pored drugog... u neko rano popodne... čokolada se topi... uranjaš vrhove prstiju u nju... i crtaš mi po licu... ne daš da otvorim oči... smeješ se.. smejem se... hoćeš li je nežno... hoću... do bljutavosti romantična doba dana... sa tobom... neko zvoni na vrata... ne otvaraj... ovo je moje... sunce i ti... nežno svuci ostatke slatkog... otužno... smejemo se kao dvoje dece... nevino... i slatko u ovom času... prvi put... i meni... čudno.. ne boli i ne krvari... sunce...ovo do bola romantično... brzo vida rane.... sve prve puteve trebalo bi... ma ćuti... pusti da nežno... lepljivo i toplo na ovom suncu... zapamtim... ovaj prvi put, sa tobom... na ovom balkonu.. ne smej se... ludo jedna... moja... prvi put...

ZAKON VELIKIH BROJEVA

.. kakav sam ja luzer... Samo da je nisam pozvao večeras na piće. Da sam sačekao neki drugi dan.. I baš je večeras našla da gleda taj otužni ljubavni film... Kao.. šta ako joj zakuca ljubomorna žena na vrata. Ma, daj. Umem ja to. Da eskiviram, da se sakrijem, da slažem svoju gospodju. Ni jedna se do sada nije žalila. Ali, ne.. sad se kajem i što onu cirkularnu poruku od pre neki dan nisam poslao. Setio se... lepo je pisalo... ko je ne posalje nesreca u subotu... Eto ti, idiote... Samo osam brojeva da sam odabrao... da sam je poslao... možda ona ne bi gledala filmove... Žene i romantika, lojalnost. Muka mi je od njih. Od toga što svaka hoće da bude jedina. Da sedne na pijedastal i da ne mrda odande. Ma... daj... muka mi je od cigara... i žedan sam... Moja da joj zakuca... Davno se nisam ovako nasmejao... Pa njoj ni da posalju telegram... ona ne bi verovala... Kako do sada... Nisam ja tamo neki sto ostavlja tragove... Čisto ja to...Skoro u rukavicama... hehe.. dobro... Nema emocija... nema tu mnogo price... kad zavrsim... sperem sve sa sebe vodom... nikako sapun... voda nosi sve... a ti mirisi, opasna stvar... Ma... ubedim svaku da ne stavlja ni parfeme... Alergican.. Naravno... veruju, a što ne bi? Vi mi ne verujete? A.. ova od večeras... ma nije da ona meni ne veruje... nego mulja mi nešto o ljubavi... kao.. kako da razdvoji.. ona to ne ume... ljubav i sex... moraju, kaže, u paketu.. mislim, šta mislite... da ipak samo tvrdi pazar... Znam za caku... samo pazljivo birati.... Sto veća cifra... sigurniji prolaz... Ma verujte... obrnute srazmere... Veci brojevi, kraća priča... Upaljač? Imam... Ne, nisam sujeveran.. ali .. bes ga... sad mi krivo zbog one poruke... posalji dalje... Da sam... Ma zadrži taj upaljač...

Понекад ме заиста избаце из колосека једноставне ствари. Или их, барем ја, таквима видим, па им и приступам са оним ставом, ма, лако ћу, јер ја знам. Каква грешка. Тврдити да знаш. И да постоје једноставне ствари.

Ствари никада нису ни једноставне ни компликоване. Оне су такве, па такве, само постоје појединци који им пришивају епитете. Као, на пример ја. 

А чему читава ова опсервација? Чему ово преиспитивање без конкретног питања? Чему све ово? Из хм, ако кажем једноставног разлога, опет упадам у етикетирање, али управо је то разлог. 

Требало ми је пола сата да приступим свом блогу, пошто не записах адресу... Боже мој, па ко би своју сопствену заборавио... А кад сам приступила, опет ситна препрека... а где ја сада треба да пишем?

Постоје упутства. Знам. Али упуства су за оне који немају појма, а не за мудрице попут мене. Зато, увек прескочим те опције. Зато сам неколико покушаја да постанем "блогер" пропустила, јер нет небом лутају неке отворене стране, којима не умем да приступим.

Да ли ми је то била школа или наук? И чему знак питања на крају, кад је све ово једно обично реторско питање. На које ја, ипак, дајем одговор, не водећи рачуна о наученом... да реторско питање не тражи одговор. У том смислу, ово би више личило на оправдање. Но, коме се правдам за непамћење онога што је моја лична жеља? Нико други није пожелео да пише ово уместо мене. Моји прсти су ти који желе да заплешу по тастатури, мој ум је тај који вапи за вербализовањем мисли. Само се питам, ко је онда то у мени, ко се прави толико паметан да минира ту једноставну жељу? Мала борба ида и оног супер...

 Видећемо...