... ti uvek odeš... pre nego što saznaš koliko je boli svaki taj put... ti odeš ostavljajući jedan topao poljubac na usnama... njenim koja te voli onako kako tebe viš niko neće voleti... Ona od tebe nikada ništa nije tražila...čak ni da zna vreme kada ćeš doći... ni kada ćeš otići... Ona koja kroti duhove u sebi da bi te dočekala mila i topla... bez i jedne reči prigovora... koja ti se da bez pogovora... a ti uvek odeš... i ona nikada ne zna znaš li koliko bole tvoji odlasci... kad se ni ne okreneš... da joj vidiš oči... a možda se namerno ne okrećeš... jer bi video koliko boli... lomljenje duše jedne žene... nikada se nisi zapitao koliko duboka može biti ta kutija u koju ona sabija sva pitanja koja ti nikada neće postaviti.. svi prekori koje ti nikada neće uputiti.. sve to se vidi u njenim očima... ma koliko se ona trudila da to sakrije.. ljubav i kasalj... ne mogu... slomiš je i ostaviš... podigneš je pa spustiš.... ostaviš svoje mirise na njenim jastucima... na peškirima u njenom kupatilu... obris usana naslućuje na čaši iz koje popiješ kafu sa njom... sve joj to ostaviš... a znaš da su to stvari koje brzo nestaju... mirisi, ukusi... ostaju boje, ali samo u njenoj duši... ostaju reči u njenoj glavi... svaki put kad zatvori vrata za tobom...
-hej... omakne joj ponekad...
-molim...okreneš se prema njoj...
-samo.. da ti izgovorim ime...
... nasmešiš se tada... i to je taj bakšiš od kojeg ona živi do sledećeg puta..
Нема коментара:
Постави коментар