... Noć ima svoj ritam. Poznate zvukove i boje. Ne, nije samo crna kako ti se čini. To je najlakše. Obojiti je, tj. oduzeti joj sve nijanse. Linija manjeg otpora. Oduzeti joj zvuke. Tišina! Još jedna linija. Kao da stalno povlačimo linije, i smanjujemo otpor. Ili postajemo otporni. Imuni. Niko se više ne pita gde je nestao ritam. Kada si poslednji put zagrizao metak i pustio da te korak vodi? Kada si osetio vibracije svog grada, ljudi oko sebe? Kada si poslednji put otvorio svoje srce i pustio ga da kuca na asfaltu.
Bojim se da je odgovor nemoguć. Jer, nikada ni nisi imao hrabrosti da zagrizeš do kraja. Da se opustiš i prepustiš,. Ti si jedan običan ziheraš. Svaki korak naučen u plesnoj školi tvoje porodice sa pedigreom. Sterilisan od uticaja sredine prvi put kad su te samog pustili medju ljude. Sterilisali su ti osećanja, mozak operisali od dela za sećanja. Na ruke navukli hirurške rukavice. Ti više ništa ne osećaš. I baš te briga. Tvoji pedigrirani roditelji su uvek tu da počiste nered koji napraviš. Zbog takvih kao ti, pisane su peticije. Ukinite boju noći, oduzmite joj zvukove i RITAM. Neka ništa ne vibrira. Neka ga ništa ne podseti da je čovek. Neka mu niko ne probudi osećaj...
Нема коментара:
Постави коментар