Izvesna melahnolija bila je njen pratilac već neko vreme. Nije volela jesen. Nije volela kad ni njen dragi čuvar kiše ne uspe da zaustavi oblake. Nije volela ružne stvari. A, nekako su je pohodile. Te neke stvari koje nije volela. Bila je pomalo tužna. Ali, imala je svoje mesto na koje bi se sakrila, medju ljude koji su umeli da prepoznaju te časove kada se osmeh na njenom licu krunio i koji su umeli da joj ga podupru i zadrže na licu. Nije bila slaba. Samo su je odjednom zaskočile razne stvari. Da je bila jedna verovatno bi je prepala... Ali.. kad se namesti toliko... onda valjda svaki uzme svoj deo, pa izgledaju manji. Nije mnogo pričala o tome. Jednostavno, došla bi do svog dela oblaka, uzela šoljicu već skuvanog čaja i slušala muziku i zamišljala šta se sve dogadjalo dok su je slušali oni koji bi je postavili. Sedela je tako na oblaku i gledala kako se i na licima njenih prijatelja smenjuju mene, kao mesečeve. Čitala je priče o prijateljima, uletala u pogon za ludilo. Čitala lepe i manje lepe, ali vrlo životne priče u svom sandučetu. Nije bila slaba, ali tražila je svoje parče utehe i razumevanja. Ništa veliko. Čak ni priču o onim napastima, zvanim problemi. Samo nešto što će joj ulepšati veče na oblaku. Jer te večeri jesu njene oaze. Kad posle napornog dana raširi krila i uzme da ih češlja. Jedino što nikako nije volela bilo je da joj čupkaju perca. U stvari, više od toga nije volela samo kad bi neko pokušao da joj prignječi krilo, da joj prebaci za let i nametne kratku stazu. Nije ona bila takav letač. Srce bi joj zalupalo od očaja kad bi neko pokušao da smesti na već zacrtano mesto. Od toga se branila... i od toga je bežala...
Inače, samo je osećala izvesnu melanholiju tih dana... I znala je da to ne može zauvek da traje...
Нема коментара:
Постави коментар