Не питај ме никад више

 "Питаћеш се, а где су моји празници?", рече Љиља тог јануара. "Питаћеш се, зашто су сви са неким, а ти сама." "Ма, нећу", рекох, док сам покушавала да похватам ток догађаја у "Ерин Брокович". Но, као што ни сада не знам шта се у филму збивало, јер било какав догађај, било шта што је требало или могло било какав осет у мени да изазове, у том тренутку није постојало. И, неће још дуго постојати. Нема емоција, нема сећања, нема будућности. Какви празници, Љиљана. Једино што ми пролази кроз главу и скоро насмеје, јесте чињеница, да ју је њена рођена сестра, моја драга пријатељица, замолила да ме не зове. Да не буде сурово, амерички прагматична и да ме не повреди. "Звала ме Љиља синоћ", рекох јој. "Замисли шта ми је рекла... Какви празници, моји... знаш да то мене не дотиче..." Она ме само тужно погледа, знајући да сасвим лепо лажем, себе. **** Неколико дана пре тог, Љиља-разговора, беше, као и данас што беше, Бадњи дан. Само тада беше недеља. Диван дан за много штошта, лош за свађу и свођење рачуна. Два света дана у једном. Два света срушена у једном. Некако мислите, кад неко оде, они који остану сабију своје редове. Схвате пролазност и схвате да нас једино љубав или барем узајамно поштовање могу држати на површини и заједно. Детаље те недеље волела бих да из глава могу да избришу сви који су, нажалост, били тог дана овде. Ја сам седела баш на месту где и сада седим, можда чак и на истој столици. Мислила сам ако речи и поглед могу да убију онда ја дефинитивно умирем. Ако срце боли онда то тако изгледа. Неко ми понуди лекове за смирење. Одбих. Хтела сам да видим хоћу ли ме убити или ојачати. На крају свега, кад је време повлачења дошло ја рекох том чудном окупљеном скупу - да, свако ће од њих сада да напусти овај стан, да, свако ће од њих отићи са својим комадом бола, али, увече и тог бадњег и божићног дана, као и свих осталих, неко ће лећи поред њих и неће бити сами. Рекли су - како могу да будем тако проста у тим тренуцима. А ја нисам схватала да је у тој мојој реченици било садржано и Љиљино питање. А где су моји празници... **** Није да не волим празнике. Не волим само тај осећај тоталне усамљености. Кад ми је чак и породица свако са собом на окупу, кад су ми најбољи пријатељи са својим породицама на окупу. Кад и састављачи програма не мисле на нас који немамо своје празнике, већ пуштају срцепарајуће филмове, музика је нежна и љубавна, све је бинарно, само, врло себично помислим ја, наравно, само сам ја моном. Знам да нисам, знам да оваквих монома, из ко зна којих реалних или нереалних разлога, баш у празничној ноћи самих, још милион овим светом хода, или седи на истој столици, али, допустим самосажаљењу да ме води. Понекад немам снаге да се рационално поставим прему свету. Да будем вечито јака, утешна и добра. Некад хоћу да једноставно будем себична, размажена, саможива, самопотребна. Да плачем јер ми се плаче, мада знам да сузе неће променити ништа, осим да можда могу да донесу главобољу, али то ће бити још један добар разлог да сажаљевам себе. Ето, како мени прође празник, моћи ћу да кажем. Ето, лепо је мене Љиља питала... **** Тешка сам ја категорија играча. Лична историја празника је малко побркана у нашој породици.Навек смо некако наопако славили. Комотно и комфорно како се ничије не би много реметило. Па све све у томе и скраћивали, секли, кројили према сопственим аршинима. Без уранака, без поноћи, без много колача, без много састајања, без... све само да буде угодно и удобно. И без много труда. Кад си мали, мислиш то тако треба, али кад порастеш, схватиш да си у ствари у неком паралелном празничном свету. Да се сви окупљају, месе, кувају, моле, певају, воле, славе, сећају, плачу, смеју, али заједно су. Ми смо, на несрећу себе разбили на биноме. А то је опасна работа, јер мало, мало вребају празници, а биноми се увек некако раздвоје, па један остане сам. Сем ако их не погоди метеор, или нека слична непогода,па их спасе мономичног живота. И, о, како сам можда сурова, испашћу на крају ја најјача карика. Очврсла на самоћу и чекање. Имуна на неке ствари. Герилац у двојцима. Неко ко збиља разуме туђу герилу. Неко ко схвата да само герила питоми другу. Да у обичним данима герилски начин живота није тако лош. Може и не мора. Дивни тренуци скупљања, и тренуци када се развезујемо да деламо и дишемо. Ко пробао није, може само да каже да би могао. Не убацујте у читаву причу децу, родитеље, мачиће и кучиће. Научите да дишете сами, па ћете још лепше дисати у двоје. Научите да умете сами, па ћете са неким другим дисати из чистог задовољства, а не из страха да не дишете сами. Све то умем и шампион сам у томе. Само, некако не умем са празницима. И тим глупим тв програмом, и оним порукама у којима вам честитају... ми и наши. Не умем, брате. **** Зато ваљда, не могу првог дана после нове године ни да идем кући. Тај дан подсећа на оне дане наших славља. Изласка и соба после дугог спавања, честитања, све најбоље, и ја теби... краткотрајног седења заједно, па поновног повлачења у своје одаје. Тада сам бежала на репризе, на кафу код некога, било куда, само да буде људи. И било их је јер су тада сви још били јелени хитри. Данас немам куда да бежим. Из своје коже и из себе још нико здраве главе није. Зато баш нисмо у љубави, да, празници и ја. **** На крају се питам, да ли би све макар мало другачије било да је Љиља послушала своју сестру. Да није поставила то чувено питање - ГДЕ СУ... Па, добро Љиљана, мајку му, да ли вас тако у тој Америци уче? Да ли ти је сада, када сте ти и муж, мономи у браку, па први пут гледаш пусте собе, јер он је у другој држави јасно шта си ме питала? Не, не бој се, нећу те назвати да ти узвратим. Јер, и без мог питања, знам да знаш - празници су понекад сати за тугу. Знам да би најрађе и ти рекла - не остављај ме саму када је празник. Драга, Љ. једино што ти као утеху могу дати јесте - сутра је нови дан, добро, случајно још увек празник, али, и то ће проћи. До неког новог празника...