... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом  срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер  на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек -  и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим.... 

КАМЕНО РАЂАЊЕ

Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло. 

И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје. 

Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене. 

И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног - тебе да ми дођеш. 

Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра... да заслужили смо још једном да летимо...