Измаштана стварност за ратника паорског срца

Љубав и кашаљ не могу се сакрити, помисли Радован гледајући у Јулу. Птица заробљена испод ребара удара својим крилима па на мах закачи срце, те оно прескочи, па на трен окзрне плућа која се згрче да сав ваздух изађе из њих. Спусти се и до стомака, па више ниси сигуран јеси ли оболео или си се заљубио, колико се птиче батрга унутра. Такав је осећај имао последњих недеља. У почетку се само радовао тренуцима када ће им се путеви укрстити не би ли је видео. Касније, више није излазила из његове главе. Сваки тренутак био је обележен обликом њеног лица. Није јој знао боју очију, јер је поред људи пролазила оборена погледа, скромно и једноставно. Знао је облик њених усана, увек благо повијених према горе, у несташни осмех. Била је ситна, попут сенке, а опет тако стварна. Коса дуга, уплетена у дебелу кику, пепељастоплава. Руке танке, вретенастих прстију, попут младог дрвета пред кућом. Тако је Радован сликао Јулин лик и тако би на његовом лицу сваки пут освануо осмех кад год би у нешто од тога погледао. Приметила је мајка да је љубав пронашла своје гнездо у њеном мезимцу. Онако успут, приђе му и упита га:

- Каква се то радост уселила испод твога срца?

- Јула, Матијина, рече, као да је само чекао да га упита.

- А, она, зна ли, сине?

- Не зна, мајко. Мислио сам, проћи ће. Пробао сам хладном водом да уплашим

али она се само још боље завуче под срце. Седлао сам коња не бих ли јој побегао, али кад год бих помислио да сам се довољно удаљио, чуо бих је како куцка у мени. Хтео сам је као камен одбацити, но, она ми само даде снагу да ми камен оде, а она да се смести, као да ми је за душу кројена.

Марина га помилова те се окрену и оде. Те ноћи су она и и Бошко, отац Радованов, дуго причали. Одмотавали су клупко година проведених заједно. Двадесет пута су до сада намотавали клупко заједничких дана.

Сетио се Бошко када је први пут видео Марину. Одмах је знао да мора бити његова. Она или ни једна друга. Распитивао се код оних који су јој знали породицу и сазнао да ју је отац већ обећао, те је одлучио да је први следећи пут пита, да ли би се можда предомислила и пошла за њега.

Прилика му се убрзо створила. Била је сахрана на гробљу у Јазку, и Марина дође са родитељима и две сестре. Он искористи прилику кад је њени нису гледали да јој приђе.

- Марина, ја сам се озбиљно у тебе загледао, шапну јој.

-    Склони се, видеће ме отац, збуњено му одговори.

-   Нећу, док те не упитам нешто. Рекоше ми да ти свадба договорена. Реци, матере ти, да си прво мене видела би ли моја била?

Марина климну главом и молећиво га погледа. Бошко се одмакну. Сада му је срце било на месту, али мисли му се узмуваше. Пришао је неком Марином рођаку, и реч по реч, као случајно спомену је, и упита је ли тачно да се удаје. Упита и за кога, и радује ли се девојка томе. Рођак му рече да му се чини да је она против своје воље обећана, отац их је имао три, а она беше најстарија. Преко реда није се могло, Марина се није изјашњавала да има симпатију, и он одлучи да је уда.  

Чуо је сасвим довољно. Наредних дана, смишљао је како да преокрене точак дешавања, али му ништа смислено није долазило до ума. Да је тражи од оца није могао. Да пита оног другог, није долазило у обзир, није то пијаца и нагодба око робе.

Знао је да девојке суботом послеподне иду до потока. Оде и он, све мислећи, нешто ће се у његову корист десити. И угледа их како седе на обали, занете неком причом и смехом.  Стаде мало даље од њих, у сенку дрвета, чекајући да се она случајно окрене. И погледа га Марина и он је позва руком. Она рече сестрама да иде само мало до хлада јер јој се нешто завртело. Дође до Бошка, мислећи да овај жели још једном са њом да поприча. Али, он је ухвати око паса, пребаци преко коња и даде се у галоп. Девојке се на ту буку окренуше и видеше где им сестру одводи.

Знао је да има мало времена док не крену да је траже и он јој, чим су стигли до његове куће, саопшти:

- Могу сада, док још село није схватило шта се десило да те вратим оцу. А можеш да останеш овде и постанеш снаја С-вића. Одлучи.

И она га први пут јасно погледа у очи и каза му да остаје у њиховом дому. Њему се душа разигра, али је знао да није још време за весеље. Требало је прво погледати њеном оцу у очи. Узе секирче за сваки случај и седе код ограде да га сачека. Овај, чувши од кћери шта се догодило, позва брата, јер мушке деце није имао, да пође са њим. Бошко их дочека, помало уплашен, али одлучан, сада када му је његова голубица потврдила да хоће са њим да свија гњездо.

- Реци, је ли ми дете код тебе?, упита отац.

- Јесте и ту ће и остати.

- Немој, С-вићу, кућу да ми срамотиш, врати је.

- О каквој срамоти говориш, часни Којићу, кад је она својом вољом овде.

И позва Марину да изађе и потврди оцу. Она се појави, усправна и горда, као да је већ домаћица дома и рече оцу да се она више не враћа. Ако је натера, у гроб ће је отерати. Сјаха тада стари Којић са коња и приђе будућем зету.

- Бошко, кад си имао смелости да овако нешто учиниш, а још те моја ћерка подржала, ко сам ја да идем против воље божије? Ја вас благосиљам, и нека вас свеци и Господ чувају. Сада је твоја и поштуј је, као што сам и ја њену мајку поштовао.

После су чули да онај ком је обећана била, тражио од њеног оца да му плати за срамоту. Овај пристаде, и би му драго што му кћер за њега не оде, јер човек који је спреман новцем образ опрати, никако није од часнога рода.

Скоро две године су били у браку, а Марина није остајала у другом стању. Говорили су Бошку да је погрешио, да је врати њенима, налазили му друге, али он их није слушао. Веровао је да је све у божјим рукама и да, ако им је намењено да постану родитељи, десиће се. Уколико не, биће радост једно другом.  И, најзад се деси. Јула затрудни. Њиховој срећи није било краја. Но, била је то тешка трудноћа. Губила је снагу, али није губила вољу. Бошко је бдио над њом, пратио брижно сваки њен покрет, молио Светог Јована да му жена издржи и да је сачува. И, веровао је, да је само милошћу господњом и кућног им свеца Марина преживела порођај. Скоро 12 сати се мучила, превијала, покушавала да истисне дете из себе. Дете је било погрешно постављено и бабица је  само захваљујући својој одлучности и храбрости да покуша да спасе и њу и дете, успела да га најзад намести у прави положај, и породи је. Кад је све прошло, бабица саопшти Бошку да неће више моћи да рађа, и да је у наредних неколико дана мора добро чувати, јер је тренутно између два света. Дала им је неке траве, и одлазећи им пожелела да им Бог буде у помоћи. Ушао је у собу, и угледао Марину бледу, измучену, врућу од грознице којом је њено тело одреаговало на све муке. И, поред ње, дечака, умотаног у бело платно. Била је то најмирнија беба коју је икада видео. Била је најлепша жена коју је видео. И најлепша мајка његовом јединцу. Најлепша слика коју је од Господа могао да измоли...

Утках две приче. Једну истиниту, са нешто више деце, али другачијим крајем, и једну, какву би јунак вероватно пре пристао да испише да му је дато било. Али, живот не пита, он узима и даје. Оно што је дато, овде није додато, оно што је одузето у причи је домаштано.

За једног ратника паорског срца.

Њихова мала игра

Њихова мала игра. Или је временом прерасла у ритуал? Али, неке вечери су почињале баш на тај начин. Она би пустила неку лагану музику; поред кревета, на под, би ставила чашу вискија с неколико коцкица леда, легла потрбушке, гола покривена само до пола стражњице,  и листала неке безвезне часописе. Да се опусти, говорила би му.

Он би седао у фотељу, не тачно иза ње, већ мало искошено, тако да може да сагледа прегиб њених леђа, али да јој не види ни лице ни груди.

Запалио би цигарету. Повукао би свега неколико димова, толико снажно да би се зажарила, као мали свитац. Кроз праменове дима, гледао је у једну једину тачку. Ону јамицу која се створи на њеним леђима када се подбочи, и издигне горњи део тела, тек толико да јој једна рука придржава браду, а да другом листа новине. Тај прегиб, то чаробно место у коме би се утопио сваки пут кад га види. Она није била прва коју је волео, није била ни лепша, ни нарочито боља од других, али, њена кожа, тек благо накострешене светле длачице, њена неглумљена бестидност у тим тренуцима док га је пуштала да је такву гледа, чинили су је посебном у његовим очима.

Она се играла, правећи се да не осећа његове очи на себи. С времена на време би спустила ону руку с којом је листала странице до чаше, умочила прст у пиће и принела га уснама. Само да осети резак укус алкохола. Само да помери мало језеро на својим леђима пред његовим очима. Само да разбије хипнотишући му поглед. Само да...

... га помери из те фотеље. Игра би добијала свој пуни смисао тек у оном часу, када би он угасио цигарету и лаганим, скоро, неком посматрачу са стране би се могло учинити, несигурним кораком, пришао кревету. Са оне стране на којој је стајала чаша, на поду. Подигао би чашу и отпио гутљај вискија. Затим би узео коцкицу леда, већ до пола растопљену и њоме повукао црту низ њену кичму. Једна капљица би се скотрљала до дна њених леђа. У чаробни граничник.  Друга коцкица би цртала пут од њеног левог рамена према истом циљу. С једном капљицом за прегиб. Трећа се спуштала са десног, носећи капљицу тамо где већ две су биле.

Три, као сузе јасне тачке у прегибу. Три пута њеног суздржавања да не уздахне док их је котрљао према доле. Тада би јој спустио језик прво низ једно раме до саме ивице, низ друго, и тек на крају низ кичму. То су биле секунде у којима се рушио и последњи бедем њене снаге, када би се, се с обе руке подупрла о кревет и извила леђа у лук. У том часу, он би стизао до самог дна и уснама покупио оне три чаробне капи.

Њена су леђа била магични полигон страсти. Начин на који би се извијала, предајући му се потпуно, готово ропски, без погледа, без додира усана, уздах који би јој се отео готово из стомака када би му се прсти и усне сусрели у тој тачки, у том чудесном, непонољивом делу њеног тела, на месту где је била најломнија. Када би шакама обухватио њен струк не би ли му се то место нашло између палчева, као фокусирано за усне, тишина настала престанком оне лагане ствари са почетка игре, прекидана само променом тоналитета и дубине њених уздаха. Знао је да жмури, потпуно препуштена њему. Знао је да је бескрајно топла и бескрајно жудна у том часу, знао је да је пече сваки делић тела, знао је да жели да ова бол потраје још који трен, колико год обоје буду могли да се издрже на ивици, не прелазећи границу прегиба њених леђа.

Он би, савладан сопстеним страстима, пољупце претварао у угризе. Она би се сваким додиром све више увијала дотичући му лице косом. Усне, зуби, језик, све се смењивало до самог дна. Али, језерце је било једина тачка коју није могао зубима да ухвати, само је језиком могао да га пређе. Растрашћен, гребао би јој леђа и по ко зна који пут покушавао да је угризе баш ту, у тој тачки, унапред знајући да је немогуће, и баш зато очаравајуће.

Волео ју је. Тада посебно, тако предану и орошену знојем од чежње и страсти. Волео је, јер је  умела да га заведе једном обичном, толико, на први поглед, асексуалном тачком. Волео ју је, јер је у тој тачки била само његова. Усне, груди, стражњица, могле су бити предмет тихе жудње сваког мушкарца, могле су бити јавне, подељене са било ким. Али у том малом пункту, на дну језерцета била је само његова, себично његова. Његове жеље су почињале и завршавале се управо ту. Путеви њених страсти су се уплитали баш ту. Њене жудње су се ослобађале баш ту, под његовим прстима и уснама. Знао је да јој је у тим тренуцима најближи. Скоро стопљен са њеном тишином и жељом. Без погледа, без њених додира, предана, његова....

-          Погледај кроз прозор.

Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.

-          Које су боје облаци?

-          Па, бели, господине.

Лако је подигао обрве.

       – Јесу ли?

Погледала сам их.

        – И сиви. Можда ће пасти снег.

-          Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.

-          Мог поврћа?

Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.

-          Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?

Одједном сам схватила.

       – Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.

-          Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?

-          Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.

Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.

Насмешио се.

        – Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?

-          Да, господине.

Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*

Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна  од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.

Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.

Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.

Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.

И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел,  са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао,  пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:

- Осети мирис облака...

- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...

А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...

Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ  је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...

Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...

ЛУНА

Мисли у несагласју су ми протеклих ноћи.

Месец је попут црвеног језера на тамном тлу неба.

Седим на обали и чешљам косе.

Дуго, предано, јер ноћ је дуга а моје мисли

Пребегле на другу обалу.

Квасе своја узаврела чела у леденој води месечевој.

Хладе узаврела недра на тамном небеском тлу.

Стопалима голим дотичу песковито дно

Прљајући се, и не хајући за то.

Моје мисли не желе да буду чисте.

Расплићем косе, прстима

Надајући се, вратиће се уз свилене нити

И сагласити се у чисту досаду.

Раздвајам прамење, и гледам на супротну страну.

Прсти клизе низ влати,

И једино чега сам свесна јесте тај осећај.

На оној обали  несређене

Мисли ми, удвајају се и стиснуте

Једна уз друге плешу поноћни танго.

Без музике. Без икаквог звука.

Само су им обриси неподношљиво близу

Једни другом.

Завидим другој обали

Јер  моје су мисли на њој.

Завидим јер на небеском тлу смеју све оно

Што у мојој глави исказати не могу.

У несагласју сам са мислима протеклих ноћи.

Очију упртих у даљину, у црвено језеро Луне

Бришем из очију питања

Стављам на лице осмех

Цртам на уснама одговор.

Расплићем прстима косу

Јер једино то још од своје воље могу...

У ЊЕМУ УСНУЛА

Данас ускочих у „озбиљне“ ципеле. Крај августа, сваки пут заличи на крај детињства. На почетак школе. На крај безбрижности. На крај... Због ове речи, управо, ретко ускачем у те ципеле. Жуљају. Није ме  мајка за њих родила. Родила ме за балетанке које се крајем пролећа навлаче. У њима детињство траје. Сваки камичак под прстима осетим, асфалт је на који милиметар од коже, таман толико да створи привид пристојности, а опет да сваким кораком голица машту, како би било, кад би било. Волим босим стопалима да дотичем под. Волим, али то само још у скривеним кутовима света и пред скривеним људима могу.

Данас, ускочих у те озбиљне ципеле, и на тренутак помислих, ево, и ја могу да будем део тог света. У том часу је моја ЈА позвало на један кратак разговор МЕНЕ. Ја затражи да обећам да више нећу смехом разбијати танано плетиво ноћи. Да нећу својим шашнутим идејама ресити своју околину и зблажњавати људе. Да нећу маштати о једном паралелном свету у коме би живели они са којима моје мисли уплетено причају. Да нећу градити куле на обалама туђих снова и ускакати у њих као у сопствене. Да нећу пред зору расплитати косу на неком јастуку који није мој, а коме сам сву ноћ причала најлепше бајке.

 Обећах све то свом ЈА, јер једино њега смем свесно да варам. Обећах му, јер ме је уценило, то препредено ЈА, МЕНЕ, озбиљношћу престрашену. Рече ми – не разуме свет сањаре, Алисе, не разуме свет и неће да прихвати вечито загледане у звезде и заљубљене у топле мајске ноћи. Тим речима, препаде ме, те обећах. Ником другом ништа ни не обећавам. Једноставно чиним што моје моћи ми дозволе.

Но, зазвони неки поветарац танким пискутавим динг-донг, или се то мени само учини, али изух ципеле не бих ли га сустигла. Како их скинух, тако падох на под и једна суза се без гласа спусти до усана. Лизнух је. Онако слану, из очију шкољки бисер пуштен. Зар ЈА стварно мисли да јој обећање одржати могу? Поставих још једном ЈА наспрам МЕНЕ.

„Али, шта је са онима који су ту и који ме разумеју? Шта је са онима које топле мајске ноћи ипак греју и који побегли нису? Реци ми... само то, па иди...“

„Једнима си“, рече, „још давно рођењем ушла у свет, с другима си расла, а трећи су из знатижеље отворили своја срца према теби. Они те једноставно воле такву каква јеси. Има још један сој, једно племе вечитих девојчица и дечака који су те препознали и који скупа са тобом вилене по овом свету, скривени иза озбиљних послова, обавеза, великих речи. Са њима можеш остати сањар и чедо пролећа, и с њима босонога газити ливадама скривеним од погледа. Али, бојим се, они који том племену склони нису, којима су оне „озбиљне“ ципеле потаман, они ће ти побећи. Једноставно, у њиховом свету нема места за твоје „школице“, и остале игре. Плашиш их...“

„Добро“, помислих, нека буде тако... И тог часа разбих обећање. Сачеках ноћ. Спустила сам се на обалу једног сна. Толико лепог да му одолети нисам могла мада није био мој. Ушла сам у њега, боса, косе уплетене у две кике. Под месечином тог сневача, направих кулу. Лепу. Рукама глачану док песак побелео није. Тада ускочих кроз прозор. По траговима од песка моћи ће да ме прати кроз свој сан. У најдубљој одаји, угледах кревет и један јастук по мери мога врата и облику главе прављен. Месечева ме роса опра од песка, и ја се на тај кревет попех. Чиста, безбрижна, безодевна, каквом ме је свет и први пут угледао. Лунина светлост обасја ми рамена и позлати ми косу. Расплетох плетенице и прстима рашчешљах. Из ње излете неколико лептира. Спустих главу на јастук мени намењен. Шапутала сам све оно што ми ЈА на јави не би дозволило. Стотине речи без стида, речи које су исконе градиле, које су свет стварале, због којих су се царства губила, и опет на јурише освајала. Шаптала сам све то у јастук једног сна, у снове једног сањача. Шапутала сам док ме не превари зора и док не заспах ту, у скривеном куту песковитог замка. Расуле ми се косе по јастуку. Заруменише ми се образи од свих оних речи, и усне осташе као да би још нешто рекле. Дланови приљубљени као у молитви. Да се остваре речи у ноћи шапутане, да пронађе ми трагове од песка за њега по поду остављане. Да буде један од оних из племена који ме још препознати могу. Да може ме подвити под своје срце и тако зачаран мноме у себи, живети. Моја кожа росом окупана светли негде дубоко у њему. Да се пробудим не могу, могу само кроз сневање да се молим да препозна и да се сети како се у себе најдубље залази. Да види ми расплетену косу на једном јастуку, да осети мирис мајских јагода на уснама и да га све чежње и жеље довуку на место до мене. Да дотакне прстима место на кожи испод кога једна птица у срцу трепери. Да прошета прстима кроз све тајне стазе и препозна дарове вековима за њега спремане. Да их узме, да са њима узме и мене и да ме из свог сна премести испод свога срца. Само тако ме опет може вратити у јаву... МЕНЕ која у њему снивам... 

БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер...  ето, ја ти тако кажем...

КАД ЗАБОРАВИШ ЈУЛИ

Заборави, заборави, заборави... али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави... говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом.  Моје су мисли пијане и без тога.  Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио.... Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса... Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом.... 

За моје другаре

... Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.

Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка  школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?

И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом  и чистом.

Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.

Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу... како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.

А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.

И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање...

Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.

И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.

Сећања добију димензију... постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам  призивала крај тог давног јуна... Дотаћи ћу своје детињство... 

... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом  срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер  на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек -  и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим.... 

КАМЕНО РАЂАЊЕ

Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло. 

И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје. 

Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене. 

И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног - тебе да ми дођеш. 

Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра... да заслужили смо још једном да летимо...

Почетак марта или нечег сличног томе

... Ово је први дан остатка мог живота. Да ли пролеће пробуди нешто што је спавало у нама, или нешто друго постане окидач, углавном, у неким интервалима дође до тих наглих скокова који нам одвуку живот у одређеном правцу. Није то ни добро ни лоше. Једноставно, подвуче се једна црта у току неког сна, и ујутру остане само да вратимо дугове, да рашчистим неке полице и фиоке и да кренем даље. Одједном схватам  да је дубина бесмисла толика да више ни са чим не може да се попуни, да испразне речи, обећања и надања немају сврху, и да више на рачун неких надања не желим да живим. Нада је убица среће. Надајући се нечему, верујући у нешто или неког дајемо кредит нечијим недоумицама и колебањима да их кроз нас проживе. Кад истроше нас, они иду даље, будећи нечију давно успавану веру и давно несталу наду. Мислим да то више није оно на чему желим да градим неко сутра. 

Постоји обећана земља и постоји земља обећања. У оној првој људи испуњавају своје снове у овој другој ће ускоро и сан постати исувише скуп. Јава је то давно постала. Прескупа. Због ње, више не верујем у обећања. Не волим ни да их дајем. Нечији плочник не мора да буде испуњен и мојим неиспуњеним. Људе сам почела да делим у две групе – оне који вечито обећавају, траже још мало разумевања, времена, и оне који никада ништа не обећавају већ својим делима показују да им је стало. Нисмо свемогући и све што је изван овог тренутка није у нашим рукама, и једино што можемо једни другима да понудимо јесте поштовање и љубав. И то је оно што и ја могу и хоћу сваком до кога ми је стало да понудим. Они који то не могу да прихвате, који уместо тога и даље траже и нуде обећања, никада нећу разумети. Као што многе ствари не разумем. Не разумем приче између редова, не разумем наговештаје, не разумем ствари које могу да се тумаче како вам драго. Мој свет почива на чврстим темељима, а они се од ваздуха не граде.

Не, нисам песимиста, нисам ни оптимиста, једноставно, ово је први дан остатка мог живота. Живим у систему у којем вредности више то нису. Образовање, домаће васпитање, лепа реч, осмех, хвала, бришу се гумицом из свести. Опутети, затупети, забрти, нестати. Па, не бих тако. Неко ми рече да још постоји, ја бих додала, древно, племе у ком су ове ствари важне. Битни људи у мом животу јесу они који тој гумици отпор дају. Битни људи верују у љубав и поштовање. Битни људи умеју делом да покажу. Битни се не боје да оголе срце јер оно је већ један бисер који су у својим дивним шкољкама направили.  Због њих свет ипак има смисао и систем може да се уруши. Због њих и са њима и ја котрљам своје земаљске дане и правим прелепо клупко саткано од радости, туге, љубави, патње, ситних и великих догађаја који су нас повезали. Због њих, када једног дана дође до коначног подвлачења црте, неће неко рећи –  провела је дане залудно, мрзећи свет покушавајући читавог живота да га покори себи.

Оставићу и веру и наду да спавају. Обећања нека се на неком другом вежбају. Ово је ипак први дан остатка мог живота... 

ТО НИЈЕ МОЈА ПРИЧА

Све мање ме има у његовој свакодневној рутини. Он има свој посао, децу, и у тој причи нема места за мене. Или га има све мање. Тај свет је досадан и мени недоступан. Или је можда баш из тог разлога и досадан, јер он покушава на све начине да ме искључи из њега. Чак и оно мало времена које успе да ми посвети, није моје, јер га испуњава бесмисленим разговорима са неким људима. Ја не питам ко зове. Он не осећа потребу да ми то каже. Небитно је. Ми играмо игру која се зове двоје одраслих људи. Али, та одраслост није иста за обоје. Он не уме лепо да се игра. Он крши правила, он тражи анексе на договоре. Он се љути када му кажем да ми у тој игри није лепо. 
Ти не разумеш, ја имам обавезе, посао, децу...
Имам и ја, заустим да кажем, али сетим се да ову последњу ставку не могу да протрљам као чаробно оправдање, па ћутим. 
И, какве су то глупости о играма... зар мислиш да је мени у овим годинама још до тога? Ти ниси...
Ма, знам, нисам... Лудост је била што сам пристала да ти дозволим да ми крадеш младост и време. Лудост је што сам ти дозвољавала да се ослањаш на мене и да ти будем потпора и раскошна фасада иза које си покушао да сакријеш своју досаду и сивило. Није то моја прича. Све ово је био само покушај да научим игру звану тмурни, озбиљни људи оглодани досадом и патетиком. 
Пакујем кофере. Делим оно мало што нам је заједничког још остало. Њему остављам рутину, са собом носим неизвесност. Њему остављам оправдања, себи узимам жеље. И качим сунце на ревер. Ово стварно није била моја прича..

Убиј ме, нежно

Нешто ми ствари не иду од руке ових дана. Не иду ми ни из мисли, гњезде се близу срца. Убиј ме, нежно...
Мислила сам, неће то мене више. Не ударају громови тако лако у коприве, неки кажу никада, ја у никада више не верујем, откад почеше да сврбе чежње и да те призивају.
Оно што мисао често призива, јесте... да ми је вратити сат два минута уназад. У овом би случају значило да је у датом часу зазвонио рецимо телефон, да је комшија дошао по шољицу шећера, да је папагај из суседног стана улетео кроз мој прозор па да сам морала да га појурим, да је Пера тог дана... Све је то могло да се деси, али није. Да су била два минута пре тебе, ја сад не бих дозивала то слатко убијање. Сасвим је лепо било без тебе. Савршено досадно. Идеално безгрешно. Свака ствар била је на свом месту, као свака мисао у мени. Може и тако. Два минута која бих добила, вратила би ми мир.
Онда овако небаждарена, брзо и насумице стављам тегове на други тас да добијем равнотежу, али, не иде. Знаш ли, сећаш ли се, памтиш ли, онај тренутак кад ти се први пут поглед сретне са особом Х и немаш много памети о чему се ради, и једино чега биваш свестан јесте да је црвено дугме укључено. Ако скренеш, можда ће нестати, ако наставиш можда нећеш никад престати. Кад приближиш дах даху, толико близу да просто осетиш да би једним јачим удахом повукао супротно биће на себе, до себе, за себе, али дишеш исувише плитко само намешташ главу у најбољи положај визуализујући те усне на својима. Али, да би до тога дошло треба да склопиш очи, а и даље се бојиш да престаће. Зато ти прсти негде сасвим случајно опипавају неке друге прсте, али не можеш да се вежеш јер све је још толико крхко у ваздуху. И, можда би све могло и безазлено да прође да нема мириса. Али, има, онај један посебан мирис чистог, мирис тела, онај који остаје и када тебе ту нема...
Сад је све ушашављено и у потпуном нескладу, јер како затворим очи, тако призовем твој мирис и лик. И сваки трептај је један мрак и једна слика о теби. И свака слика се врло реално уплиће у моје кораке. И ништа ми не полази за руком, и ништа више није на свом месту, и никако да укротим ове несташне мисли.
Убиј ме нежно... ако нећеш да покушаш да укротиш ове несташне слике, ако не умеш или не смеш да почешеш чежње. Убиј ме нежно, само не немој враћати у стање идеалне досаде и безгрешне монотоније.
Ако ти ниси онај гром што се успротивио правилу, ако ти ниси онај који би смео у коприве, онда, стварно, убиј ме, нежно...

Pogrešna priča

Gospa Jula osta udovica veoma rano. Od muža je nasledila stan i krojački salon. Od roditelja joj opet ostade u karakteru da se za sve u životu možeš izboriti ako to želiš. I tako i bi. Čekala je četrdeset dana da prodju, da se malo sabere, da sakupi misli, ali i neke papire, i otvori ponovo vrata malog krojačkog salona. I niko nije prigovarao što sada mlada udovica vodi radnju za muški šnajderaj, jer beše ona prilično ozbiljna i svi su je samo takvu u varoši i znali i poštovali.

Vremena su i tada bila nekako uskomešana, pa je pored šivenja Jula i krpila, prepravljala, ušivala, sužavala i širila. Tako jednog dana udje u njen salon Jovan. Beše mlad, lep kao upisan, lepo vaspitan. Znala ga je Jula još dok je sasvim mali bio. Niko mu oca nije znao. On i majka su se samo jednog dana doselili u grad. Joca je uvek bio mangup, uvek na ivici onoga što zakon zapoveda, ali sa onim što se naziva ulično viteštvo, te su mu gledali kroz prste.

I, da, udje jednog dana on u njenu radnju. Kaže, trebalo bi da mu se okrpe neke stvari, pa ako nije jako skupo, on bi doneo. Jula, zanesena poslom, samo registruje da je to, kako ga je ona pamtila, mali Jovan, i pomisli, što moram sve da naplatim, pa mu reče da joj sledeće nedelje stiže ugalj pa ako je voljan da ga unese u podrum, a ona će mu za uzvrat zakrpiti stvari. Pristade on, i obeća da će doći kod nje, do kuće, da odradi dogovoreno i da će tada doneti i odeću.

I dodje taj dan. Jovan vide ugalj pred udovicinim vratima i zakuca.

- Dobar dan, pozdravi.

- Dobar dan, Jovane, odgovori ona i tek sada pomno osmotri mladića.

- Ja po dogovoru. Doneo sam i odela, ali hajde da prvo utovarim, pa ću vam posle objasniti šta tu treba uraditi.

Juli prolete kroz glavu, dok ga je posmatrala kroz prozor, kako je Jovan sve samo ne mali. Presabra se i shvati da mladić ima već 26 godina i da je svega 9 godina mladji od nje. On beše dečkić od desetak godina kada se ona udala, i nekako ga je ostavila u toj fioci sećanja. No, vreme je i kod njega učinilo svoje. Od simpatičnog pačeta, napravilo je ponosnog i lepog labuda, malo ofucanog siromaštvom, ali sve je to nadomešćivala neverovatna samopouzdanost.

Jula reče Jovanu da se slobodno može oprati kod nje u kupatilu, jer beše prljav od uglja. I, doviknu mu dok se kupao, da mu je spremila neku staru, ali čistu mušku košulju da je obuče kad izadje.

I izadje Jovan. I nešto preseče gospa Julu tu, ispod srca pa sve naniže prema pupku. Zastade i mladić na trenutak. I njega je nešto drmnulo.

- Evo košulje, promuca ona, i reci šta treba da se uradi na ovim stvarima što si doneo?

-  Ovaj sako bi trebalo na laktovima zakrpiti, a ovo dvoje pantalona skratiti.

- Moraću da te izmerim, da vidim dužinu. Navuci ih.

Jula uze metar i kredu da obeleži dokle treba da seče, ali jedino dokle je stigla behu Jovanove ruke. Kad je krenula ka njemu, zape o tepih, on joj priskoči u pomoć i u tom čudnom susretu, dotakoše im se usne. Ni jedno od njih dvoje nije progovaralo niti odvajalo ruke od onog drugog. Kao da su znali da će magija prestati ukoliko samo slovo kroz vazduh proklizi. Juli je nedostajala nežnost da je leči od gubitka, a  je Jovana očarala tuga i njenim očima i njena ozbiljnost.

I nizali su se dani, meseci pa i čitava godina, pa i druga do pola,  kako su se njih dvoje vidjali. Jovan bi dolazio uveče, krišom, da niko ne primeti, a i kad bi ga i videli niko nije sumnjao, jer mislili su ljudi da mladić ponekad pomaže udovici.

Njegova majka, naslutivši šta se dešava, poče prvo da ga nagovara da se ženi. Kao vreme je, treba neko da je odmeni, da joj u kući pomogne. Kad to nije urodilo plodom, poče da preti da će otići do šnajderke i sve joj reći. Mladić tada prvi put podiže glas na majku. No, posle nekog vremena, poče ga ucenjivati da će se ubiti od sramote, da će se odseliti u dom za napuštene, da će uraditi neki belaj ne okane li se Jule.

Jovan više nije bio siguran da li se šali, ili je zaista spremna to da uradi. Razjedala ga je ljubav prema Juli, ali ga je pekla i savest zbog majke. Zato je pio, jer posle svake prelepe noći sa udovicom, bivao je sve svesniji da nema budućnosti za njih.

Slušao je on starije u kafani kako se sprdaju na račun mladića koji su u vezi sa starijim ženama. Bolelo ga je to jednoumlje i neshvatanje da tu može da postoji ljubav lepša i nežnija od njihovih banalnih, ali ispoštovanih i po pravilu. Džaba im uredni brakovi, ako ih kod kuće ne čeka osmeh i toplina. Nije mogao da zamisli život bez Julinih očiju, bez njenih mekih usana, bez njene kose, koju je samo on raspuštenu vidjao, jer danju stroga, noću je postajala nežna kao svila i meka kao pamuk. Devojčica u telu žene. Voleo je taj osećaj da je samo on zna takvu. Voleo je što je starija i mudrija od njega, što ume da mu smiri jednu vrstu strasti koju mladost nosi, a razbukti one druge, i da mu ispuni svaku želju, kao da je njena lična.  I zato je pio, svaku noć, i u jednoj od tih noći, kada je u mislima dotakao samo dno, zaprosi konobaricu, devojče od svega nekih 22 godine. I ona pristade. I on je odvede kući. I majka mu bi srećna.

Otišao je sledeće noći do Jule, i držeći je u zagrljaju, da joj ne vidi oči ispriča joj sve po redu. Osetio je kako mu pod prstima drhti kao prut. Posle nekoliko trenutaka, ona se odmaknu od njega i reče mu:

- Jovane, znala sam da će ovaj dan da dodje. Tebi treba žena da je prošetaš, da zajedno gradite, da decu radjate. A šta bi imao sa mnom? Uskoro će krenuti i prve bore, a njih neću moći, kao sede, jednostavno da prefarbam. I moje telo više neće biti gipko i meko kao danas. I tada bi me bolelo da me zbog toga zamrziš i ostaviš. Ovako, idi, Jovo moj, idi i ne osvrći se na mene. Vratio si me medju žive, probudio još jednom ženu u meni i otkrio mi Julu kakvu ni sama nisam znala da nosim u sebi. I to ti nikad neću zaboraviti. I voleću te, i kad ti budeš na mene zaboravio, jer ti si bio moja poslednja velika radost, a ja sam tebi tek prva prava. Idi...

Da ga je udarila, da je plakala, vrištala, pretila, bilo bi mu lako da ode. Ovako se osećao kao čamac koji su odvezali od obale i jednostavno ga pustili na nemirno more.

-Julo, stvarno hoćeš da odem?

- Neću, Jovane, ali drugačije ne može. Idi, sada stvarno, dok još mogu da te pustim...

I on se okrenu i ode. Ali ne svojoj kući, ne svojoj verenici, koja je prvi put legla u njegov krevet tu noć, ali bez njega, već u kafanu. I naručivao je piće za pićem, banda mu je svirala tiho na uvo, za kusur, jer on nije imao od čega da im plati. I što je noć bila jutru bliža, to je neko slepo ludilo sve više obuzimalo njegovo biće. I, valjda je samo čekao da se nešto desi, da ga isprovocira. Kad ga je konobar zamolio da napusti kafanu, jer već sviće, on se samo okrenu, i udari ga flašom. Ovaj pade, kao pokošen.

I završi Jovan u zatvoru, 15 godina reče sudija, za ubistvo bez predumišljaja.

Jula je vrlo brzo čula za nesreću. Tog dana je započela njena prava patnja. Više niko osmeh ni u naznakama na njenom licu video nije. Postala je još stroža, čak ohola u svom bolu. O Joci je čula tek ponekad neke sporadične vesti. Da je prestao da pije u zatvoru. Da je završio krojački zanat. Da mu zanat leži kao da je sa njim rodjen. Te vesti su bile jedina svetla tačka u njenom sivom svetu.

Majka mu je u medjuvremenu umrla, a da niko nije znao od čega. Neki su pričali da je od tuge, neki da je upala pluća, neki da se otrovala. Ali, sirotica je umrla sama i nikoga više nije bilo briga od čega. Jovana je milicija tog dana dovela na sahranu, ali Jula nije imala snage da ode da ga vidi.

Devojka, koju je one noći doveo kući, davno je otišla za drugoga, tako da mu ostade onaj stančić pust, čekajući ga da se jednog dana u njega vrati.

I prodje tih 15 godina. Izadje on, i sede na prvu klupu. Mislio je, vreme će doneti svoje i znaće kad izadje kuda i kako. Ali, kad je taj dan došao, on shvati, da ništa nema. Da ga niko ne čeka. Da je jedini imetak taj stan i zanat koji je izučio. I reši da se vrati u grad. 

Posle nekog vremena, ču i Jula da se vratio. Čula je da se raspitivao za nju i zašto joj salon ne radi. Virio je kroz izlog i video da je sve u stanju kao da će sad sa se otvori, ali svaki dan kad bi prošao, vrata su i dalje bila zaključana. Bio je ubedjen da je Jula našla nekoga i da je šnajderaj više ne zanima. Zato joj nikada i nije zakucao na vrata. Iz straha da će zateći ono što bi ga još jednom slomilo.

I reši ona da zakuca na njegova vrata. Toliko godina je dug period, i neke stvari u glavama ljudi su se promenile. Ali, i Juli je i onako sada već bilo tako svejedno šta će svet da misli. Njenog sveta više nije bilo. Pokucala je na Jovanova vrata.

- Julo... ti si... , jedva izgovori Jovan.

- Jesam, vidiš kako me pojele godine, zato sam ti onda i rekla da odeš, reče kroz setni osmeh. Pusti me da udjem.

On se pomaknu sa vrata i ona sede na prvu stolicu.

- Daj da te gledam malo.

Sedela je tako, zamišljena i zagledana u njegove dubine, i najzad progovori.

- Jovane, hoću da me oženiš. Neću ja još dugo, čak su i lekari digli ruke od mene, čim su me i u prevremenu penziju poslali. Čula sam da si završio krojački zanat, eno, stoji ona radnja, jedino moje čedo koje sam ikad imala, treba neko da brine o njoj, a ona će ti blagorodno vratiti.

Jovana kao strela zaboleše Juline reči, ali, brzo se sabra i  reče joj da će preuzeti radnju, da će brinuti o njoj, da će joj zvezde skidati, da mu nije važno šta će svet reći i da ne moraju da se venčaju, nije to tako važno.

- Važno je, reče mu ona, sada već upola glasa. Nije u meni mnogo toga ostalo još da gori. Pre skoro osamnaest godina, sećaš li se, Joco, one zimske noći, bele košulje i najdužeg poljupca na svetu? Sećaš li se, tada si zapalio sveću sa najduži fitiljem. U početku je gorela u strasti i radosti, ali one noći kada su te odveli iz kafane, mislim da je te noći plamen počeo da me sagoreva iznutra. Dao si mi skoro dve najlepše godine, da si mi deo svoje mladosti i njome obrisao sve moje tuge, i smrt muža, i što sam ostala bez dece, i što sam čitavom svetu iznova i iznova morala da se dokazujem, radeći kao muškarac, a ponašajući se kao dama. Samo sa tobom sam mogla da budem Jula, jednostavna, raskriljena i svaki put iznova pročišćena tvojim poljupcima i nežnošću. Zato sam najstrasnije gorela svaki put, jer si me uvek osvećenu ljubavlju ostavljao. Ali, kad si otišao,  ostao je samo plamen. Ostala sam ja, sama i slaba da se borim protiv njega. Ostala mi je uspomena na tebe, koja me je držala sve do današnjeg dana. Zato hoću da se venčamo, da kad odem, sve ostane tebi. I moj stan i salon, ali i penzija. Tebi je ljubav pojela godine u zatvoru, tebe je uništila moja neodlučnost one noći, reči da odeš, jer sa mnom nećeš imati sreće. Ovo je moje iskupljenje.

I tu zastade. Jovan oseti da mu suze klize niz obraze. Vrele, bolne. Bilo mu je jasno da su oboje te noći, nemajući hrabrosti da se uhvate u koštac sa stereotipima, popustili pred pritiskom sredine i izdali ljubav.

Venčali su se već te nedelje. Skromno, u opštini, sa dvoje nepoznatih svedoka. Jer oni su bili samo formalnost. Dobili su još nekoliko meseci tihe sreće pre nego što je bolest došla definitivno po svoje. Jovan ju je negovao kao dete, koje nikad ni jedno od njih dvoje nije dočekalo. Kupao je, hranio, nameštao u najbolji položaj, da joj olakša bolove. Ona se osećala zaštićenom i opuštenom. Znala je da ide, da je svako svitanje nagrada za oboje, ali bila je srećna.

Poslednje večeri bila je neobično vesela i pričljiva. Prvi put mu je pričala o svojoj porodici, o nekim trenucima koje je pamtila iz najranijeg detinjstva. I smejala se, i bila rumena opet, kao kad ju je upoznao. Gorela je u svojoj poslednjoj groznici.

Kad su legli da spavaju, Jovan uze da je mazi po kosi.

- Pusti me da spavam, Jovane, reče ju Jula kroz smeh. Videćeš ti kako ću ja tebe ujutru probuditi.

U praskozorje, on samo oseti trzaj. Još nije otvorio oči, ali je znao da su to bile njene poslednje reči. Nije video, jer je želeo da odloži trenutak, ali je osetio kako ga je probudila. Poslednji put. 

ДА ЛИ СЕ ТО ЗОВЕ УМИРАЊЕ

Све мање ствари радимо заједно.
Кад будим се, твоја је страна већ хладна
И обриси на јастуку губе форму
И мирис твој полако нестаје
Под налетом јутарњег зрака.
Тад помислим можда за столом
У кухињи седиш и кроз прозор
Пребројаваш гране на багрему
Док ти међу прстима клизи већ
Махинално дуван који моташ
Али, талог у шољи је већ добио
Боју прежеднеле земље и дуван
Би могао и да почне да расте из соца
Али, и њега је ваздух распрашинио.
Но, увек ми остаје нека мутна нада
Да у купатилу, по старински,
Четком размазујеш сапуницу по лицу
И оштрицом вешто отклањаш браду.
Но, сапун је давно расушен
И више га ни вода не може вратити
У корисно стање.
И тако узимам стари већ
Исцепани пешкир и на њега ређам
И сапун и четку.
И бришем површину стола
По којој слутим дувана прашину
И додајем на њега шољу
Са земљаним соцом
И бацам све то на ђубриште.
Тада одлазим у собу
И схватам да одатле и немам
Шта да склоним.
Ми чак ни тела више не спајамо заједно.
И то нам је постала одвојена активност.
Без гриже савести.
Без речи.
Нестајемо.

JANUAR

Januar. .. I toplo popodne. I, pomisao na septembar. Koji toliko voli. Baš tu, na toj terasi, svojoj, ostvu gradskom. Oko koje se prostire njena, lična ograda od trske. Da je ne vide. Ili je ipak razlog da ih ne vidi? U dokonim predvečerjima, pred kraj leta... kad na onaj mali, trule višnje boje, stočić, iznese dve kafe i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire kroz otvorena vrata terase i da ga gleda. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio... 

... što me tako gledaš... 

... eto...

... ne, stvarno... 

... volim da upijem svaki tvoj izraz...

Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko... u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju... Sada je uživao da pliva u zelenilu... ili beše to plaventilo... Nebitno... samo, sada je znao na tom ostrvu od njene terase da se opusti... da ispija tu lenju predvečernju kafu... i da ne misli... kako treba da se ponaša dok ga ona gleda... Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru... I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja... sa njom... u jesenje predvečerje..

MELANHOLIJA

Izvesna melahnolija bila je njen pratilac već neko vreme. Nije volela jesen. Nije volela kad ni njen dragi čuvar kiše ne uspe da zaustavi oblake. Nije volela ružne stvari. A, nekako su je pohodile. Te neke stvari koje nije volela. Bila je pomalo tužna. Ali, imala je svoje mesto na koje bi se sakrila, medju ljude koji su umeli da prepoznaju te časove kada se osmeh na njenom licu krunio i koji su umeli da joj ga podupru i zadrže na licu. Nije bila slaba. Samo su je odjednom zaskočile razne stvari. Da je bila jedna verovatno bi je prepala... Ali.. kad se namesti toliko... onda valjda svaki uzme svoj deo, pa izgledaju manji. Nije mnogo pričala o tome. Jednostavno, došla bi do svog dela oblaka, uzela šoljicu već skuvanog čaja i slušala muziku i zamišljala šta se sve dogadjalo dok su je slušali oni koji bi je postavili. Sedela je tako na oblaku i gledala kako se i na licima njenih prijatelja smenjuju mene, kao mesečeve. Čitala je priče o prijateljima, uletala u pogon za ludilo. Čitala lepe i manje lepe, ali vrlo životne priče u svom sandučetu. Nije bila slaba, ali tražila je svoje parče utehe i razumevanja. Ništa veliko. Čak ni priču o onim napastima, zvanim problemi. Samo nešto što će joj ulepšati veče na oblaku. Jer te večeri jesu njene oaze. Kad posle napornog dana raširi krila i uzme da ih češlja. Jedino što nikako nije volela bilo je da joj čupkaju perca. U stvari, više od toga nije volela samo kad bi neko pokušao da joj prignječi krilo, da joj prebaci za let i nametne kratku stazu. Nije ona bila takav letač. Srce bi joj zalupalo od očaja kad bi neko pokušao da smesti na već zacrtano mesto. Od toga se branila... i od toga je bežala... 

Inače, samo je osećala izvesnu melanholiju tih dana... I znala je da to ne može zauvek da traje...

ZAROBLJENI U SEĆANJU

... juče, o kako to davno sada zvuči... bila sam na večeri, prazničnoj kod svojih. Ne volim hladnoću, tada počinje svaki delić kože da me boli, i već sam bila najavila da neću doći, ali neke glupe, malo zabrinjavajuće vesti, ipak me povukoše da odem. Svaki prelazak preko na onu stranu, svaki korak koji pravim u dubinu mesta, što više mi Tvrdjava ostaje blago iza ledja, sve više me povlači u sećanja. A sećanja su varljiva rabota... sto puta preradjene misli stope se u jedan veliki sunčani dan – u prošlosti nismo samo bili mladji, već je trava bila mnogo zelenija, večito je sijalo sunce (čak mi se nekad u nekoj uspomeni učini da je i noću umelo da zasija), a mi smo bili vedri i dobri, kao da je svet samo za nas izmišljen. 

Ne volim kad me takve slike povuku, jer počnem da se davim u njima, prepuštam se, opuštam ruke, i spremna sam da nestanem, utopim se i zauvek ostanem. I svaki put, kad neko uskoči u da me spase, kao da polomi deo rama, ugruva zid na kom slika visi, rasklima esker i plašim se da će se čitav taj svet jednog dana razbiti u hiljade besmislenih komada, a ja ću ostati zarobljena izmedju ova dva sveta.

***

Једном сам била срећна жена. Пре тога сам била несрећна девојка. А, још мало пре тога срећна девојчица. Сада сам у фази да ми је помало свеједно. Омеђени мислима не видимо читаву слику већ само онај део који у наше појмовно поље можемо да ставимо. Када слика покуша, ипак, да се угура у нашу мисао, долази до прелома. Неко их лако залечи, а неко успе напрснуће да прошири на живот. 

Била једном једна девојчица. Рођена као и већина јер је био ред. Двоје људи се сретну, проведу једно време заједно, а онда мисао, а не слика потера их да се попну степеник више. И, она се усели код њега. Побегне за њега. Данас више нико не бежи у наручје свом супружнику. Сви трче у супротном смеру. Дуге веридбе, дуго ишчекивани тренуци спознаје шта се крије испод површине, не у глави, јер до пре само коју деценију људи су прво отркивали шта се крије у том скривеном делу, заводили речима, понеки трептајем ока, овлашним пољупцима, додирима у пролазу. За руке су се узимали само на игранкама пред много људи, а све остало је дуго остајало на нивоу имагинације. И када би мисао почела да пушта читаву слику у кадар, они би се или толико уплашили онога што са собом носи отркивање да су бежали, или је жеља за откривањем била толико јака да су пристајали да беже једно другом у загрљај. Да се оголе, мада су знали да после тога нема повратка. Једном такнуту из очевог крила, тешко је било вратити тамо. Оног часа када су и последњи велови пали, падала је и одлука о томе да се живети мора са оним што је откривено. Практичност и прагматичност на делу. Никада до краја одсањани снови о чежњи. Никада до краја откривени путеви у вртове у себи. Јер, након бега врло брзо је долазило оно што се зове судар са реалношћу. 

- Где ћемо живети?
- Шта ћеш данас кувати?
- Распитала сам се за кредит...
- Заказао сам термин у Општини...
.....

RITAM NOĆI

... Noć ima svoj ritam. Poznate zvukove i boje. Ne, nije samo crna kako ti se čini. To je najlakše. Obojiti je, tj. oduzeti joj sve nijanse. Linija manjeg otpora. Oduzeti joj zvuke. Tišina! Još jedna linija. Kao da stalno povlačimo linije, i smanjujemo otpor. Ili postajemo otporni. Imuni. Niko se više ne pita gde je nestao ritam. Kada si poslednji put zagrizao metak i pustio da te korak vodi? Kada si osetio vibracije svog grada, ljudi oko sebe? Kada si poslednji put otvorio svoje srce i pustio ga da kuca na asfaltu. 

Bojim se da je odgovor nemoguć. Jer, nikada ni nisi imao hrabrosti da zagrizeš do kraja. Da se opustiš i prepustiš,. Ti si jedan običan ziheraš. Svaki korak naučen u plesnoj školi tvoje porodice sa pedigreom. Sterilisan od uticaja sredine prvi put kad su te samog pustili medju ljude. Sterilisali su ti osećanja, mozak operisali od dela za sećanja. Na ruke navukli hirurške rukavice. Ti više ništa ne osećaš. I baš te briga. Tvoji pedigrirani roditelji su uvek tu da počiste nered koji napraviš. Zbog takvih kao ti, pisane su peticije. Ukinite boju noći, oduzmite joj zvukove i RITAM. Neka ništa ne vibrira. Neka ga ništa ne podseti da je čovek. Neka mu niko ne probudi osećaj...

BUBICE, NASMEŠI SE

... ne brini, dragi. Dobro je sada. Ne postavljam više sumanuta pitanja pticama koje vidim na onom travnjaku... kad krenem da te posetim, u tvom novom domu... Ne pitam ih više, znaju li zašto si otišao tako odjednom bez reči. Ne pitam ih više koja ti beše poslednja misao u času kada si napuštao dom. Strpljive su one, mislim te ptice, navikle na ovakve kao ja, kojima dugo treba da se pomire. Ne pitam više ni onu praznu kućicu puževu... što ti je na pragu čitavo leto stajala. Ne znam da li ti je neko šapnuo da sam dolazila i sedela tako, vrele julske i avgustvoske dane na tvome pragu, na onoj ploči, i gledala tu napuštenu, belu kućicu za puža. Nju je napustio on, ja sam se pitala zašto si otišao ti. Nije me kopkalo gde si, niti sa kim, jer znala sam, da jesi tamo gde moraš da budeš, samo sam gnjavila prirodu da mi kažu zašto. Ptice, ti verni pratioci bežale su od mene. 

- Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

Ne brini, sabrala sam sve što se moglo i sada stavljam tačku. Ma, znam, smeškaš se, sada u toj svojoj kući, šeretski. Znao si da ću tvoje pismo pronaći tek kad dodje vreme da se suočim sa pitanjima. Kada budem mogla da razumem kako se to sa nekim spletemo... i onda odjednom jedno mora da preseče. 

Tvoje pismo na nekoliko malih podsetnik papira....... Tvoj oproštaj, tvoje praštanje, u mojim velikim crnim kutijama za "važne" stvari.. 

- Vidite... ipak mi je poslao pismo... govorila sam tada pticama. 

A, ptice ko ptice, te, što žive blizu tvoje kuće... njih nikada ništa ne dotiče. Pa ni moja radost. Jer, davno su molile da im se iz svesti odstrani žalost. Kad već moraju da žive tu gde žive, barem da postanu imune na tugu. Molile su davno i dobile. Ali, od tog dana, ni sreću više osetile nisu. A, možda je tako i bolje. Zamisli, koliko ovakvih kao ja, svaki dan, onako u prolazu, na putu do nečije kuće postavlja to jedno jedino pitanje - zašto....

I, koliko puta one ponove tu jednu jedinu rečenicu:

Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

I, da... ja sam ti samo htela reći, dobro sam, dragi. Odlučila sam, nosiću osmeh umesto kape ove zime. Odlučila sam, prvi put neću pitati ptice, jer više nije važno. Odlučila sam, jer sada znam, ti ćeš me čekati, a ja treba da nastavim. Odlučila sam, da te pustim da, ovo parče večnosti bez mene, provedeš gledajući sunce ispod velikog šešira, zavaljen u stolici, kraj onog nestalog Panonskog mora, tamo, je, gde i ti. I, da odlučila sam, voleću... u inat svima koji to neće razumeti... A, ti se samo šeretski nasmeši...

DEČAK IZ VODE

Nisu se više sećali kako se zove reka. Nisu se ni pitali. Sećali su se nečega drugog. Dana i sata kada su im se usne prvi put dotakle. Dugo mu nije dala da je poljubi. Govorila je: „Ako zavoliš ukus usana osobe sa kojom se ljubiš, zavolećeš i nju zauvek! Šta ako ti se ukus mojih ne svidi?“ A u sebi je molila da ga pre poljupca toliko zavoli... da čak i ako su mu usne gorke i tvrde... ne poželi da pobegne.
I došao je taj dan. Jutro. Želela je da uz radjanje sunca, dok je vazduh još vlažan i lepljiv okusi prvi put. I, aleluja... bejahu to najmekše usne na koje je spustila svoje. Tople. Kao jastuci za zube, kao poligon za jezik. Sada je znala i zašto su mu reči tako tople. Kroz glavu joj proleteše sve one tanke, hladne, skoro prozirne. Kroz koje su je žuljali zubi, na koje nije moglo da se nasloni, ledene, prozirne...
I poče da se osmehuje. I poče beskrajno da ga voli. Jer te usne jesu bile upravo one u koje je sanjala da će se zaljubiti.
„Što se smeješ?“, upitao ju je.
„Kakav radostan dan“, rekla je, „čuješ li ptice?“
„Čujem, jer, ja sam dečak iz vode..i razumem..“
„O čemu misliš u ovom trenu, dečače?“
„O tvojim usnama boje mesa... i...“
„I..?“
„Znaš, ja sam oduvek spavao sa tvojim imenom na usnama...“
„Ah...“
„I jednom jedinom željom... da pustim glas iz grla...“
„Da...“
Obuhvatio joj je glavu rukama,
dok je na njene usne boje mesa
spuštao kap svoje vode....

Aj aj ajaj...