... Ово је први дан остатка мог живота. Да ли пролеће пробуди нешто што је спавало у нама, или нешто друго постане окидач, углавном, у неким интервалима дође до тих наглих скокова који нам одвуку живот у одређеном правцу. Није то ни добро ни лоше. Једноставно, подвуче се једна црта у току неког сна, и ујутру остане само да вратимо дугове, да рашчистим неке полице и фиоке и да кренем даље. Одједном схватам да је дубина бесмисла толика да више ни са чим не може да се попуни, да испразне речи, обећања и надања немају сврху, и да више на рачун неких надања не желим да живим. Нада је убица среће. Надајући се нечему, верујући у нешто или неког дајемо кредит нечијим недоумицама и колебањима да их кроз нас проживе. Кад истроше нас, они иду даље, будећи нечију давно успавану веру и давно несталу наду. Мислим да то више није оно на чему желим да градим неко сутра.
Постоји обећана земља и постоји земља обећања. У оној првој људи испуњавају своје снове у овој другој ће ускоро и сан постати исувише скуп. Јава је то давно постала. Прескупа. Због ње, више не верујем у обећања. Не волим ни да их дајем. Нечији плочник не мора да буде испуњен и мојим неиспуњеним. Људе сам почела да делим у две групе – оне који вечито обећавају, траже још мало разумевања, времена, и оне који никада ништа не обећавају већ својим делима показују да им је стало. Нисмо свемогући и све што је изван овог тренутка није у нашим рукама, и једино што можемо једни другима да понудимо јесте поштовање и љубав. И то је оно што и ја могу и хоћу сваком до кога ми је стало да понудим. Они који то не могу да прихвате, који уместо тога и даље траже и нуде обећања, никада нећу разумети. Као што многе ствари не разумем. Не разумем приче између редова, не разумем наговештаје, не разумем ствари које могу да се тумаче како вам драго. Мој свет почива на чврстим темељима, а они се од ваздуха не граде.
Не, нисам песимиста, нисам ни оптимиста, једноставно, ово је први дан остатка мог живота. Живим у систему у којем вредности више то нису. Образовање, домаће васпитање, лепа реч, осмех, хвала, бришу се гумицом из свести. Опутети, затупети, забрти, нестати. Па, не бих тако. Неко ми рече да још постоји, ја бих додала, древно, племе у ком су ове ствари важне. Битни људи у мом животу јесу они који тој гумици отпор дају. Битни људи верују у љубав и поштовање. Битни људи умеју делом да покажу. Битни се не боје да оголе срце јер оно је већ један бисер који су у својим дивним шкољкама направили. Због њих свет ипак има смисао и систем може да се уруши. Због њих и са њима и ја котрљам своје земаљске дане и правим прелепо клупко саткано од радости, туге, љубави, патње, ситних и великих догађаја који су нас повезали. Због њих, када једног дана дође до коначног подвлачења црте, неће неко рећи – провела је дане залудно, мрзећи свет покушавајући читавог живота да га покори себи.
Оставићу и веру и наду да спавају. Обећања нека се на неком другом вежбају. Ово је ипак први дан остатка мог живота...
Нема коментара:
Постави коментар