ДЕО ТОПЛОГ МАЈА...

... гледала је с друге стране прозора, седећи на грани оближњег дрвета. „О, и даље наивно верујеш свакој која се представи као принцеза. Још једна погрешна, још једна која је покушала да те убеди да јесте племенита и створена за твоје танане усне, и ти си јој се предао.“

Мала шумска вила беше заробљена у том телу истог оног дана када је и принц постао Жабац. Последње речи које јој је Зла рекла пре него што се изгубила биле су: „ Обоје ћете пронаћи себе оног тренутка када Жабац престане да се пита зашто, прихвати да си у ствари ти принцеза и пожели да те пољуби. А, да знаш, слаба су људска бића и чак и кад Васељена на све стави тачку и запечати, људи се и даље питају -  ЗАШТО. Неће ти бити лако, поготово што он верује у погрешну бајку. Не љубе принцезе жабе, већ жаба мора да поверује да су мале виле оне које су њихов пут ка срећи. Па сад, ти види како ћеш...“

Много година је прошло, и она је била све тужнија гледајући га како стално понавља једну те исту ствар. Проналази лажне принцезе, она га пољубе, али пошто племените нису он остаје то што јесте, оне одлазе, и на крају седећи на прозору поставља једно једино питање - зашто. Најзад, после низа година то дрво на коме је она седела, довољно је порасло и разгранало се, и она је могла да прелепрша у његов стан.

„Ко си сад ти?“

„Мала принцеза.“

„Не личиш.“

„Не личиш ни ти на принца.“

„Али, ја то јесам.“

„Знам, јер ја у то верујем, и следим твоју звезду годинама.“

„ Зашто?

Она заврте главом и седе на под недалеко од њега.

„Слушај, све ћу ти испричати.“

 И поче мало шумско биће да прича. О томе да постоји Зла и да у часовима када смо слаби и када не верујемо довољно у себе, она искористи тренутак да нас претвори у нешто што не можемо да прихватимо. Тада је на нама да се не предамо безнађу већ да почнемо да верујемо у снагу Васељене и да је следимо. Не смемо да сумњамо и да се питамо, само да верујемо. Рече му и шта је њој Зла рекла пре одласка.

„Не мораш да ми верујеш, можеш и даље да љубиш погрешне и лажне. Ја другог лека сем тебе немам, али не могу те терати да верујеш у исту магију као и ја. Немаш ни ти другог лека осим мојих усана, али, опет ти кажем, док не престанеш да се питаш, и сумњаш, ништа се неће променити.“

Рече му то и оде у најтамнији кутак његовог стана, пуштајући га да одлучи. Пролазили су дани, можда и недеље. Још неко време Жабац је доводио неке бледе сенке племенитих жена, па је престао. Сео је у други угао стана и ћутао.

„Вило, јеси ти стварно принцеза? Хоће ли мој пољубац на твојим уснама заиста да нас врати у бајку?“

Она се насмеши у свом углу. Добро је, више се не пита зашто. Први лекцију Васељене је научио. Сад само да поверује у неизвежности.

„Јесам, али то сада треба да осетиш у свом срцу. Кад ти и та истина постанете једно, чудо ће нас вратити у бајку.“

Тишина је поново прекрила све. Жабац је престао да размиљша разумом. Пустио је да га осећаји преплаве и воде. Корак по корак. Како му је вера расла, тако је био све ближи вили. Неприметно, створио се крај ње. Била је зора, онај час кад се ноћ повлачи, а јутро се лагано буди и шири. У том полусветлу он угледа њено лице. Савршено мирно. Знао је да се она давно прихватила васељенску мисао и да јој се с вером и стрпљењем препустила. Спустио је усне на њене. Своје танане усне, на њене меке. Она отвори очи.

„Добро јутро, принче.“

„Добро јутро, принцезо.“

Није имао потребу да је пита да ли се и он стварно преобразио. Чињеница да се она претворила у принцезу преплавила га је неизмерном срећом и ништа му више није било важно.

„Принче, научио си и другу и трећу лекцију. Ону о неибежности, као и ону о радости давања, без икаквих питања. Због тога и твоја клетва је престала.“

„Идемо даље...“

„Идемо...“

„Да зовем такси?“

„Не, барем мени немој. Ако ти желиш...“

„Не, бајке се у таксију завршавају, а ја не желим да се ова заврши...“

******

ВЕЧЕРАС САМО ЈЕДНО ПИТАЊЕ ПЛЕШЕ ПОПУТ ЛЕПТИРА

Моје приче су дуге, као и моје мисли. Мноштво питања увек полеће са мојих усана, као јато лептира, и свако од њих зна да наставиће да живи само ако неко на њих одговори. Зато гребу, смеју се, увијају, плету се у косу, завлаче у ухо, голицају по длановима, не би ли свој век продужила. Та моја питања.
Али, вечерас, само је један мали  лептир ту. Само једно ми питање са усана полеће ка теби - како да вечери склупчам испод твога рамена и ноћи око једне постеље, не правим више разлику, не зовем је твојом или мојом, већ постељом, или постољем на коме љубав себе слави и одмара. 
То ми се питање у овом часу, у овом јединственом трену спушта  са усана и попут лептира ти под срце долеће.
Ако до јутра једно сићушно биће осване са десне стране мог рамена... знаћу да одговора добило није... један лептир, умреће због моје чежње.

Ако, пак,  до сванућа на ме  попут пољупца слети, знаћу да те је моја чежња нашла и  на усне ми  вреле с твога извора воду донела.
Кап, попут мора на сићушним ногама, кап попут лека на мојим уснама.
Не убијај нежног лептира...