Црта, цртица и понека тачка

Цртице, тачке, администрирање живота. Некако безлично, али, понекад управо то обезличење спашава муке зване мисли и промишљања. Почела година, нова, те се и ставке некако, не бих баш рекла логично, али неминовно (јер ипак сам то ја, ко разуме, тај и схвата) намећу. Неколико дана пред Нову годину, звала ме В. Пита, да ли сам још увек заинтересована да будем хранитељ. Кажем да јесам. Имам ли следеће (2012) у плану да се вратим у програм. Не знам више шта да јој одговорим. Да, желим да будем хранитељ и даље, али, овог тренутка сви моји статуси су полуотворени, те док са тим не будем начисто, не могу. Волела бих да јој могу рећи да сам сада у једној другој енергији која тражи читаву мене и да не бих знала шта са рањеним дететом. Са дететом које треба читаву мене. Не могу више да се делим. Четири године су прошле. Четири године се носим са неразрешеним статусима : - УДОВИЦА У почетку је то врло добра заштита јер изазива сажаљење. Лепо се сакријеш иза те једне речи и нико ме не дира. Но, временом почне да смета. На питање - наведи статус - другог одговора не могу дати - не могу бити удата - слободна - разведена - у компликованој вези - удовица. Удата, дефинитивно нисам. Разведена такође. Не чини ми се да сам у компликованом односу, а ако сада променим у слободна, некако ми дође као издајство лирике. А, ако сам удовица, онда сам ничија. А таман сам се навикнула да сам поново нечија. Када дође време да мењамо статусе? Када дође тренутак да ту реч удовица, која ме некако, увек на црнину и старице подсећала, смем да заменим пролећем, сунцем, осмехом? Зна ли неко финесу између удова и нечија? Или постоји и нешто између? - ОСТАВИНА Неко ми прошле године рече да у праву нема правде. У ову мисао тотално супротну мојој логици, покушава да ме убеди и правни систем. Четири године доказујем да је моје моје - но, није моје, нити на мени да о томе одлучим. Неко други то треба да процени. На основу доказа. Четири године доказујем. Четири године чекам да променим стасус и сазнам правду права. Чекам. ЧЕКАЊЕ - Чекам неке годишње одморе на које деценију отишла нисам. - Чекам неке решења а знам да ће кад их добијем бити још теже, али биће. - Чекам да ми се неке недосањане жеље можда још остваре. Или једна само. - Чекам, а то све је тихо умирање. Чекање. ХРАНИТЕЉСТВО На добром сам путу да трајно изгубим статус. Јесам ли тужна? Да ли ми је неко на почетку рекао да је ограниченог рока трајања? Прво сам се негде почела убеђивати да није страшно и да неће стати свет ако ме мимоиђе родитељство. Знам, умем понекад добро да варам, себе. Онда помислим, усвојићемо. Па се то раствори у усвојићу. Онда још једна лажа - шарена - кад си сам - усвајаш само на папиру. Добро, постаћу хранитељ. Па добијем дете. Па га изгубим. Зове ли се то - хранитељски абортус? Не. То је насилни прекид због компликација. Да више боли. Онда вам саопште да вам и хранитељски, као и биолошки сат откуцава. Одлучите. Одлучите. Одлучите. Иначе вас бришемо. Не родитељ, не хранитељ, не старатељ, не човек, не жена - удовица, чекалица... Колико лИЦА? ЗНАМ Нема ту много мудрости. Мало тога од мене зависи. Оно што знам јесте: - да време не могу да убрзам, као ни одлуке других; - да покушавам да се научим бескрајној мудрости и безрезервном стрпљењу и вештини сагледавања слике у пуној величини, јер ме често заварају искричави детаљи; - знам да волим, и волим те; - знам да речи ме ослобађају и зато их толико, скоро опсесивно ређам читав живот; - знам да је чекање будућност и да је то била моја велика замка. ПРАШТАМ - Првенствено себи. - Прошлости у којој сам себи замке постављала. - Будућности која је увек примамљивијом се од трена садашњег се чинила. ВЕРУЈЕМ Да су одговори на сва моја недоумљења ту. Да сви моји статуси само треба да се, као и они каменчићи, баце у ваздух, и слика коју на тлу направе, јесте и слика мене. Сада. У овом часу, у ком једино у шта сам сигурна јеси ти. Или, сам то ја сигурна у то да те волим? Чекај, само да бацим камичке...