... Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.
Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?
И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом и чистом.
Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.
Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу... како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.
А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.
И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање...
Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.
И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.
Сећања добију димензију... постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам призивала крај тог давног јуна... Дотаћи ћу своје детињство...
