Време не гаси ватре, само примири жар (3)...

(део књиге која би да се роди...)

....Ела је кроз прозор посматрала Данила.  Овакав израз лица имао је увек када би га питала о времену пре Америке. Нека врста туге, помешана са болом, а све опет упаковано у нежно ткање замрзнутог осмеха. Као дете које крије тајну, као, да, пролети јој кроз главу, као Џон кад је био мали. Била је фасцинирана сличношћу између деде и унука и некако је имала осећај, као да је Џон онај изгубљени део Данилов, да су унукове слике онакве какве би дедине биле да их је имао. Зато је и она посебно била везана за дечака, мада га често није разумела. Она није, попут свог супруга, уочавала да је Џон онај нематеријални део фамилије. Ту црту ни код свог супруга није до краја могла да одгонетне. Никако јој није било јасно како неко може да приступа свету на чисто мисаони начин, и да га више интересују ствари из духовне и интелектуалне сфере, него из материјалне. Једино чега је била свесна, јесте да њих двоје никако не би имали ово што имају да није било ње, и њене упорности. Од малог момачког стана који је добио када је дошао у Америку, и који би, по његовом мишљењу, био довољан и дан данас, она је успела да вештом женском руком и проницљивошћу стигне до ове велике куће у предграђу. Она је била та која је опомињала кад не би стигли новци, она је дизала кредите, правила баланс, штедела за школовање њихове деце, за годишње одморе, за све што су имали. Њему је било довољно да га пусти да ради, да се сакрије у свој свет грађевина, пројеката, нацрта. Могао је сатима да промишља детаље и да стрпљиво чека праву идеју. Његови партнери Вил и Антонио, знали су у шали да провуку да су довели најбољег од најбољих са брдовитог Балкана. Ела се смејала тој шали, али је никада до краја није разумела, јер нити је знала много о том делу света, нити се, нажалост, сада јој тек то сину, и интересовала за њега.

Знала је да су њих тројица били једно време у логору у Италији, за време Другог светског рата, да их је спојила нека чудна прича, и да су након завршетка, заједно са свим онима који су пристали да након ослобођења дођу у Америку, и они дошли и започели заједнички посао. И то је, углавном било све што је она знала о његовом животу пре ње. У почетку је он одбијао да прича, а касније је она престала да пита.  Тако то бива у животу. Кад се пропусти прави тренутак да се ствари доведу у равнотежу, заувек остаје празнина коју је немогуће попунити. Само са годинама постаје све већа и све дубља. Знала је она да је супруг воли, да јој је привржен и да, вероватно другу није ни пожелео, али исто је тако знала да је последњих година тај јаз постао толико дубок, да је једина срећа у свему била Џонова приврженост деди. Или, мислила је опет, можда је управо то дете и било подстрек да се у једном тренутку дефинитивно дистанцира од стварности и да у свету који су њих двојица створила проводи све више и више времена....

(наставиће се...)

Нова година. Неко је ставио граничник између 31. децембра и 1. јануара, бришући прошло, дајући шансу новом. Барем ја тако у последњих неколико година доживљавам овај празник. Као затварање круга када реп реферише глави шта се све низ кичму спустило тих 365 дана, и када глава разврставши приче одлучи које више не треба настављати, које су успешно приведене крају, које треба у наредној години довршити, а које су потпуно нове и спремне за почетак... И то опет пусти низ кичму, склопи своје мудре очи и чека да реп након исто толико или дан више поново поднесе извештај. Ово је била доста добра година. Научила сам како се живот чисти од људи који не треба да су у њему. Оштро и прецизно, без сентимента, без гриже савести, јер знам да сам са своје стране учинила максимално да спасем, а кад је изгубило смисао, једноставно пресекла. Након тога ушло је у мој живот неколико драгих људи за које у пређашњој гужви није било места, и још већи простор добили су они који су читавог живота ту, срасли са мном и ја са њима, толико да чак и тишине једни других препознајемо. Осетила се поново живом и спремном да наставим живот не само као хладни ум и извршно тело - већ као ја, Мерима, она која се у једном трену повукла, сакрила, заклонила нежна и крхка, шашава и лепршава. Таква се опет појавила, али не док нисам очистила силне слојеве у себи. Док нисам почистила и отворила прозоре душе да излети што више не треба да буде тамо, да се на своје место постави оно што треба у слој сећања да оде. Започела нови круг учења - који ће се преносити и на следећу, а можда и још једну годину, јер тако треба - а ја упркос свим тешкоћама одустала нисам. Почела да пишем књигу од које сада на крају године одустајем - јер то није моја прича, али сам себи доказала да могу, и да само треба да скупим храброст и да кроз своју призму погледам и нађем праву и истинску инспирацију. Што се материјалних ствари тиче - мислим да сам завршила све што је било у мојој моћи, а што довршено није томе је трасиран пут и већ се зна наставак у следећој години. Дужна новаца никоме нисам, дужна времена неког вероватно некима јесам, али то су приче које ће се наставити и у следећој години, то време сам дужна оним мојим најдражима, па ћу се трудити да више са њима будем. Никакве терете и лоше приче из ове не желим да преносим преко црте. Никакве започете приче, ма колико тешке и мучне биле нећу да ме 1. јануара у зору сачекају. Ако је њихово решавање зависило од мене, решила сам их. Ако се још мало парају уместо да се шију, то значи да ја на њих ни имала утицаја нисам. ПРОБЛЕМИ КОЈЕ НЕ МОГУ ДА РЕШИМ НИСУ МОЈИ ПРОБЛЕМИ. Многе сам ствари изрекла ове године, неке су биле пријатне, неке су болеле, али сада сам мирна. Немам онај горак осећај недореченог и скрајнутог за нека, назови лакша времена. Нема лакшег времена за тешке ствари. Кад треба сећи, сеци, кад треба рећи реци. Лоше пливам у недореченом. Нешто између, нешто у зраку, нешто што удара у чело... не волим то нешто. Могу једно време да живим са тим, али ако се сувише дуго развлачи кроз мој простор... једући моје време, кажем -мало сачекам -сечем. Тако то ја радим. Многе смо приче доумили и успели да отворимо и покренемо. Што је добро. Разбили смо неке заблуде, исправљали крива размишљања, потврђивали вредности. Хвала онима који су помогли да ја средим своје и који су дозволили да са њима отворим њихове џакове. Многе смо терете носили на плећима, многе смо бесмислице побацали, многе смо лепе ствари из таме вратили на светлу страну. Мислим да је то добро. Ова је година била прочишћавајућа и за најближе око мене. Знаће они и препознаће се. Можда ће их ова прича подсетити на то како су и они велике ствари ове године урадили, а ја била сведоком, па, ето тако знам и поносим се њима, као и собом... Још читав један месец је пред нама. Ако сам шта заборавила, довршићу. Направићу план за следећу, шта желим, шта треба да наставим, а шта треба да довршим. Очистите мисли и душу од сувишног, пресеците оно што вас мучи, посклањајте поштапалице - јер ново, боље, лепше или барем једноставније ствари и опуштенији људи неће доћи на неред. И, само опуштено, ствари ће се дешавати онако како треба да се дешавају. И све ће бити добро. Јер, све и јесте добро. Хвала онима који јесу у мом личном кругу и због којих је мој живот богат и леп. И, ако не стигнем сваком сваки дан да кажем хвала, имајте то негде у мислима. Да све што сам урадила и уредила - ево, држаћу се само ове године - не бих могла да није било вас. Враћам се на добре руке које нам не дају да паднемо - будите и бићу... То је једна од битних поставки или боље речено једна од ствари која ће се свакако наћи на листи и за следећу годину. Остало... отом, потом... овим сам само хтела да вас мало боцнем за подвучете своје црте, да средите фиоке и полице, и да схватите колико тога се лепог десило у години на измаку, а да нисте ни свесни. Чак и најружније ствари, са ове дистанце, имају свој позитиван исход. И... овде бих овој причи некако дала да се смири... Кад саберем, беше то лепа година...