Нешто ми ствари не иду од руке ових дана. Не иду ми ни из мисли, гњезде се близу срца. Убиј ме, нежно...
Мислила сам, неће то мене више. Не ударају громови тако лако у коприве, неки кажу никада, ја у никада више не верујем, откад почеше да сврбе чежње и да те призивају.
Оно што мисао често призива, јесте... да ми је вратити сат два минута уназад. У овом би случају значило да је у датом часу зазвонио рецимо телефон, да је комшија дошао по шољицу шећера, да је папагај из суседног стана улетео кроз мој прозор па да сам морала да га појурим, да је Пера тог дана... Све је то могло да се деси, али није. Да су била два минута пре тебе, ја сад не бих дозивала то слатко убијање. Сасвим је лепо било без тебе. Савршено досадно. Идеално безгрешно. Свака ствар била је на свом месту, као свака мисао у мени. Може и тако. Два минута која бих добила, вратила би ми мир.
Онда овако небаждарена, брзо и насумице стављам тегове на други тас да добијем равнотежу, али, не иде. Знаш ли, сећаш ли се, памтиш ли, онај тренутак кад ти се први пут поглед сретне са особом Х и немаш много памети о чему се ради, и једино чега биваш свестан јесте да је црвено дугме укључено. Ако скренеш, можда ће нестати, ако наставиш можда нећеш никад престати. Кад приближиш дах даху, толико близу да просто осетиш да би једним јачим удахом повукао супротно биће на себе, до себе, за себе, али дишеш исувише плитко само намешташ главу у најбољи положај визуализујући те усне на својима. Али, да би до тога дошло треба да склопиш очи, а и даље се бојиш да престаће. Зато ти прсти негде сасвим случајно опипавају неке друге прсте, али не можеш да се вежеш јер све је још толико крхко у ваздуху. И, можда би све могло и безазлено да прође да нема мириса. Али, има, онај један посебан мирис чистог, мирис тела, онај који остаје и када тебе ту нема...
Сад је све ушашављено и у потпуном нескладу, јер како затворим очи, тако призовем твој мирис и лик. И сваки трептај је један мрак и једна слика о теби. И свака слика се врло реално уплиће у моје кораке. И ништа ми не полази за руком, и ништа више није на свом месту, и никако да укротим ове несташне мисли.
Убиј ме нежно... ако нећеш да покушаш да укротиш ове несташне слике, ако не умеш или не смеш да почешеш чежње. Убиј ме нежно, само не немој враћати у стање идеалне досаде и безгрешне монотоније.
Ако ти ниси онај гром што се успротивио правилу, ако ти ниси онај који би смео у коприве, онда, стварно, убиј ме, нежно...
Мислила сам, неће то мене више. Не ударају громови тако лако у коприве, неки кажу никада, ја у никада више не верујем, откад почеше да сврбе чежње и да те призивају.
Оно што мисао често призива, јесте... да ми је вратити сат два минута уназад. У овом би случају значило да је у датом часу зазвонио рецимо телефон, да је комшија дошао по шољицу шећера, да је папагај из суседног стана улетео кроз мој прозор па да сам морала да га појурим, да је Пера тог дана... Све је то могло да се деси, али није. Да су била два минута пре тебе, ја сад не бих дозивала то слатко убијање. Сасвим је лепо било без тебе. Савршено досадно. Идеално безгрешно. Свака ствар била је на свом месту, као свака мисао у мени. Може и тако. Два минута која бих добила, вратила би ми мир.
Онда овако небаждарена, брзо и насумице стављам тегове на други тас да добијем равнотежу, али, не иде. Знаш ли, сећаш ли се, памтиш ли, онај тренутак кад ти се први пут поглед сретне са особом Х и немаш много памети о чему се ради, и једино чега биваш свестан јесте да је црвено дугме укључено. Ако скренеш, можда ће нестати, ако наставиш можда нећеш никад престати. Кад приближиш дах даху, толико близу да просто осетиш да би једним јачим удахом повукао супротно биће на себе, до себе, за себе, али дишеш исувише плитко само намешташ главу у најбољи положај визуализујући те усне на својима. Али, да би до тога дошло треба да склопиш очи, а и даље се бојиш да престаће. Зато ти прсти негде сасвим случајно опипавају неке друге прсте, али не можеш да се вежеш јер све је још толико крхко у ваздуху. И, можда би све могло и безазлено да прође да нема мириса. Али, има, онај један посебан мирис чистог, мирис тела, онај који остаје и када тебе ту нема...
Сад је све ушашављено и у потпуном нескладу, јер како затворим очи, тако призовем твој мирис и лик. И сваки трептај је један мрак и једна слика о теби. И свака слика се врло реално уплиће у моје кораке. И ништа ми не полази за руком, и ништа више није на свом месту, и никако да укротим ове несташне мисли.
Убиј ме нежно... ако нећеш да покушаш да укротиш ове несташне слике, ако не умеш или не смеш да почешеш чежње. Убиј ме нежно, само не немој враћати у стање идеалне досаде и безгрешне монотоније.
Ако ти ниси онај гром што се успротивио правилу, ако ти ниси онај који би смео у коприве, онда, стварно, убиј ме, нежно...
:) hvala ti...
ОдговориИзбриши