Њихова мала игра. Или је временом прерасла у ритуал? Али, неке вечери су почињале баш на тај начин. Она би пустила неку лагану музику; поред кревета, на под, би ставила чашу вискија с неколико коцкица леда, легла потрбушке, гола покривена само до пола стражњице, и листала неке безвезне часописе. Да се опусти, говорила би му.
Он би седао у фотељу, не тачно иза ње, већ мало искошено, тако да може да сагледа прегиб њених леђа, али да јој не види ни лице ни груди.
Запалио би цигарету. Повукао би свега неколико димова, толико снажно да би се зажарила, као мали свитац. Кроз праменове дима, гледао је у једну једину тачку. Ону јамицу која се створи на њеним леђима када се подбочи, и издигне горњи део тела, тек толико да јој једна рука придржава браду, а да другом листа новине. Тај прегиб, то чаробно место у коме би се утопио сваки пут кад га види. Она није била прва коју је волео, није била ни лепша, ни нарочито боља од других, али, њена кожа, тек благо накострешене светле длачице, њена неглумљена бестидност у тим тренуцима док га је пуштала да је такву гледа, чинили су је посебном у његовим очима.
Она се играла, правећи се да не осећа његове очи на себи. С времена на време би спустила ону руку с којом је листала странице до чаше, умочила прст у пиће и принела га уснама. Само да осети резак укус алкохола. Само да помери мало језеро на својим леђима пред његовим очима. Само да разбије хипнотишући му поглед. Само да...
... га помери из те фотеље. Игра би добијала свој пуни смисао тек у оном часу, када би он угасио цигарету и лаганим, скоро, неком посматрачу са стране би се могло учинити, несигурним кораком, пришао кревету. Са оне стране на којој је стајала чаша, на поду. Подигао би чашу и отпио гутљај вискија. Затим би узео коцкицу леда, већ до пола растопљену и њоме повукао црту низ њену кичму. Једна капљица би се скотрљала до дна њених леђа. У чаробни граничник. Друга коцкица би цртала пут од њеног левог рамена према истом циљу. С једном капљицом за прегиб. Трећа се спуштала са десног, носећи капљицу тамо где већ две су биле.
Три, као сузе јасне тачке у прегибу. Три пута њеног суздржавања да не уздахне док их је котрљао према доле. Тада би јој спустио језик прво низ једно раме до саме ивице, низ друго, и тек на крају низ кичму. То су биле секунде у којима се рушио и последњи бедем њене снаге, када би се, се с обе руке подупрла о кревет и извила леђа у лук. У том часу, он би стизао до самог дна и уснама покупио оне три чаробне капи.
Њена су леђа била магични полигон страсти. Начин на који би се извијала, предајући му се потпуно, готово ропски, без погледа, без додира усана, уздах који би јој се отео готово из стомака када би му се прсти и усне сусрели у тој тачки, у том чудесном, непонољивом делу њеног тела, на месту где је била најломнија. Када би шакама обухватио њен струк не би ли му се то место нашло између палчева, као фокусирано за усне, тишина настала престанком оне лагане ствари са почетка игре, прекидана само променом тоналитета и дубине њених уздаха. Знао је да жмури, потпуно препуштена њему. Знао је да је бескрајно топла и бескрајно жудна у том часу, знао је да је пече сваки делић тела, знао је да жели да ова бол потраје још који трен, колико год обоје буду могли да се издрже на ивици, не прелазећи границу прегиба њених леђа.
Он би, савладан сопстеним страстима, пољупце претварао у угризе. Она би се сваким додиром све више увијала дотичући му лице косом. Усне, зуби, језик, све се смењивало до самог дна. Али, језерце је било једина тачка коју није могао зубима да ухвати, само је језиком могао да га пређе. Растрашћен, гребао би јој леђа и по ко зна који пут покушавао да је угризе баш ту, у тој тачки, унапред знајући да је немогуће, и баш зато очаравајуће.
Волео ју је. Тада посебно, тако предану и орошену знојем од чежње и страсти. Волео је, јер је умела да га заведе једном обичном, толико, на први поглед, асексуалном тачком. Волео ју је, јер је у тој тачки била само његова. Усне, груди, стражњица, могле су бити предмет тихе жудње сваког мушкарца, могле су бити јавне, подељене са било ким. Али у том малом пункту, на дну језерцета била је само његова, себично његова. Његове жеље су почињале и завршавале се управо ту. Путеви њених страсти су се уплитали баш ту. Њене жудње су се ослобађале баш ту, под његовим прстима и уснама. Знао је да јој је у тим тренуцима најближи. Скоро стопљен са њеном тишином и жељом. Без погледа, без њених додира, предана, његова....
Нема коментара:
Постави коментар