БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер...  ето, ја ти тако кажем...