BUBICE, NASMEŠI SE

... ne brini, dragi. Dobro je sada. Ne postavljam više sumanuta pitanja pticama koje vidim na onom travnjaku... kad krenem da te posetim, u tvom novom domu... Ne pitam ih više, znaju li zašto si otišao tako odjednom bez reči. Ne pitam ih više koja ti beše poslednja misao u času kada si napuštao dom. Strpljive su one, mislim te ptice, navikle na ovakve kao ja, kojima dugo treba da se pomire. Ne pitam više ni onu praznu kućicu puževu... što ti je na pragu čitavo leto stajala. Ne znam da li ti je neko šapnuo da sam dolazila i sedela tako, vrele julske i avgustvoske dane na tvome pragu, na onoj ploči, i gledala tu napuštenu, belu kućicu za puža. Nju je napustio on, ja sam se pitala zašto si otišao ti. Nije me kopkalo gde si, niti sa kim, jer znala sam, da jesi tamo gde moraš da budeš, samo sam gnjavila prirodu da mi kažu zašto. Ptice, ti verni pratioci bežale su od mene. 

- Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

Ne brini, sabrala sam sve što se moglo i sada stavljam tačku. Ma, znam, smeškaš se, sada u toj svojoj kući, šeretski. Znao si da ću tvoje pismo pronaći tek kad dodje vreme da se suočim sa pitanjima. Kada budem mogla da razumem kako se to sa nekim spletemo... i onda odjednom jedno mora da preseče. 

Tvoje pismo na nekoliko malih podsetnik papira....... Tvoj oproštaj, tvoje praštanje, u mojim velikim crnim kutijama za "važne" stvari.. 

- Vidite... ipak mi je poslao pismo... govorila sam tada pticama. 

A, ptice ko ptice, te, što žive blizu tvoje kuće... njih nikada ništa ne dotiče. Pa ni moja radost. Jer, davno su molile da im se iz svesti odstrani žalost. Kad već moraju da žive tu gde žive, barem da postanu imune na tugu. Molile su davno i dobile. Ali, od tog dana, ni sreću više osetile nisu. A, možda je tako i bolje. Zamisli, koliko ovakvih kao ja, svaki dan, onako u prolazu, na putu do nečije kuće postavlja to jedno jedino pitanje - zašto....

I, koliko puta one ponove tu jednu jedinu rečenicu:

Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

I, da... ja sam ti samo htela reći, dobro sam, dragi. Odlučila sam, nosiću osmeh umesto kape ove zime. Odlučila sam, prvi put neću pitati ptice, jer više nije važno. Odlučila sam, jer sada znam, ti ćeš me čekati, a ja treba da nastavim. Odlučila sam, da te pustim da, ovo parče večnosti bez mene, provedeš gledajući sunce ispod velikog šešira, zavaljen u stolici, kraj onog nestalog Panonskog mora, tamo, je, gde i ti. I, da odlučila sam, voleću... u inat svima koji to neće razumeti... A, ti se samo šeretski nasmeši...