ДА ЛИ СЕ ТО ЗОВЕ УМИРАЊЕ

Све мање ствари радимо заједно.
Кад будим се, твоја је страна већ хладна
И обриси на јастуку губе форму
И мирис твој полако нестаје
Под налетом јутарњег зрака.
Тад помислим можда за столом
У кухињи седиш и кроз прозор
Пребројаваш гране на багрему
Док ти међу прстима клизи већ
Махинално дуван који моташ
Али, талог у шољи је већ добио
Боју прежеднеле земље и дуван
Би могао и да почне да расте из соца
Али, и њега је ваздух распрашинио.
Но, увек ми остаје нека мутна нада
Да у купатилу, по старински,
Четком размазујеш сапуницу по лицу
И оштрицом вешто отклањаш браду.
Но, сапун је давно расушен
И више га ни вода не може вратити
У корисно стање.
И тако узимам стари већ
Исцепани пешкир и на њега ређам
И сапун и четку.
И бришем површину стола
По којој слутим дувана прашину
И додајем на њега шољу
Са земљаним соцом
И бацам све то на ђубриште.
Тада одлазим у собу
И схватам да одатле и немам
Шта да склоним.
Ми чак ни тела више не спајамо заједно.
И то нам је постала одвојена активност.
Без гриже савести.
Без речи.
Нестајемо.