Понекад ме заиста избаце из колосека једноставне ствари. Или их, барем ја, таквима видим, па им и приступам са оним ставом, ма, лако ћу, јер ја знам. Каква грешка. Тврдити да знаш. И да постоје једноставне ствари.

Ствари никада нису ни једноставне ни компликоване. Оне су такве, па такве, само постоје појединци који им пришивају епитете. Као, на пример ја. 

А чему читава ова опсервација? Чему ово преиспитивање без конкретног питања? Чему све ово? Из хм, ако кажем једноставног разлога, опет упадам у етикетирање, али управо је то разлог. 

Требало ми је пола сата да приступим свом блогу, пошто не записах адресу... Боже мој, па ко би своју сопствену заборавио... А кад сам приступила, опет ситна препрека... а где ја сада треба да пишем?

Постоје упутства. Знам. Али упуства су за оне који немају појма, а не за мудрице попут мене. Зато, увек прескочим те опције. Зато сам неколико покушаја да постанем "блогер" пропустила, јер нет небом лутају неке отворене стране, којима не умем да приступим.

Да ли ми је то била школа или наук? И чему знак питања на крају, кад је све ово једно обично реторско питање. На које ја, ипак, дајем одговор, не водећи рачуна о наученом... да реторско питање не тражи одговор. У том смислу, ово би више личило на оправдање. Но, коме се правдам за непамћење онога што је моја лична жеља? Нико други није пожелео да пише ово уместо мене. Моји прсти су ти који желе да заплешу по тастатури, мој ум је тај који вапи за вербализовањем мисли. Само се питам, ко је онда то у мени, ко се прави толико паметан да минира ту једноставну жељу? Мала борба ида и оног супер...

 Видећемо...