Januar. .. I toplo popodne. I, pomisao na septembar. Koji toliko voli. Baš tu, na toj terasi, svojoj, ostvu gradskom. Oko koje se prostire njena, lična ograda od trske. Da je ne vide. Ili je ipak razlog da ih ne vidi? U dokonim predvečerjima, pred kraj leta... kad na onaj mali, trule višnje boje, stočić, iznese dve kafe i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire kroz otvorena vrata terase i da ga gleda. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio...
... što me tako gledaš...
... eto...
... ne, stvarno...
... volim da upijem svaki tvoj izraz...
Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko... u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju... Sada je uživao da pliva u zelenilu... ili beše to plaventilo... Nebitno... samo, sada je znao na tom ostrvu od njene terase da se opusti... da ispija tu lenju predvečernju kafu... i da ne misli... kako treba da se ponaša dok ga ona gleda... Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru... I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja... sa njom... u jesenje predvečerje..
Нема коментара:
Постави коментар