***

Једном сам била срећна жена. Пре тога сам била несрећна девојка. А, још мало пре тога срећна девојчица. Сада сам у фази да ми је помало свеједно. Омеђени мислима не видимо читаву слику већ само онај део који у наше појмовно поље можемо да ставимо. Када слика покуша, ипак, да се угура у нашу мисао, долази до прелома. Неко их лако залечи, а неко успе напрснуће да прошири на живот. 

Била једном једна девојчица. Рођена као и већина јер је био ред. Двоје људи се сретну, проведу једно време заједно, а онда мисао, а не слика потера их да се попну степеник више. И, она се усели код њега. Побегне за њега. Данас више нико не бежи у наручје свом супружнику. Сви трче у супротном смеру. Дуге веридбе, дуго ишчекивани тренуци спознаје шта се крије испод површине, не у глави, јер до пре само коју деценију људи су прво отркивали шта се крије у том скривеном делу, заводили речима, понеки трептајем ока, овлашним пољупцима, додирима у пролазу. За руке су се узимали само на игранкама пред много људи, а све остало је дуго остајало на нивоу имагинације. И када би мисао почела да пушта читаву слику у кадар, они би се или толико уплашили онога што са собом носи отркивање да су бежали, или је жеља за откривањем била толико јака да су пристајали да беже једно другом у загрљај. Да се оголе, мада су знали да после тога нема повратка. Једном такнуту из очевог крила, тешко је било вратити тамо. Оног часа када су и последњи велови пали, падала је и одлука о томе да се живети мора са оним што је откривено. Практичност и прагматичност на делу. Никада до краја одсањани снови о чежњи. Никада до краја откривени путеви у вртове у себи. Јер, након бега врло брзо је долазило оно што се зове судар са реалношћу. 

- Где ћемо живети?
- Шта ћеш данас кувати?
- Распитала сам се за кредит...
- Заказао сам термин у Општини...
.....