DEČAK IZ VODE

Nisu se više sećali kako se zove reka. Nisu se ni pitali. Sećali su se nečega drugog. Dana i sata kada su im se usne prvi put dotakle. Dugo mu nije dala da je poljubi. Govorila je: „Ako zavoliš ukus usana osobe sa kojom se ljubiš, zavolećeš i nju zauvek! Šta ako ti se ukus mojih ne svidi?“ A u sebi je molila da ga pre poljupca toliko zavoli... da čak i ako su mu usne gorke i tvrde... ne poželi da pobegne.
I došao je taj dan. Jutro. Želela je da uz radjanje sunca, dok je vazduh još vlažan i lepljiv okusi prvi put. I, aleluja... bejahu to najmekše usne na koje je spustila svoje. Tople. Kao jastuci za zube, kao poligon za jezik. Sada je znala i zašto su mu reči tako tople. Kroz glavu joj proleteše sve one tanke, hladne, skoro prozirne. Kroz koje su je žuljali zubi, na koje nije moglo da se nasloni, ledene, prozirne...
I poče da se osmehuje. I poče beskrajno da ga voli. Jer te usne jesu bile upravo one u koje je sanjala da će se zaljubiti.
„Što se smeješ?“, upitao ju je.
„Kakav radostan dan“, rekla je, „čuješ li ptice?“
„Čujem, jer, ja sam dečak iz vode..i razumem..“
„O čemu misliš u ovom trenu, dečače?“
„O tvojim usnama boje mesa... i...“
„I..?“
„Znaš, ja sam oduvek spavao sa tvojim imenom na usnama...“
„Ah...“
„I jednom jedinom željom... da pustim glas iz grla...“
„Da...“
Obuhvatio joj je glavu rukama,
dok je na njene usne boje mesa
spuštao kap svoje vode....

Aj aj ajaj...