ZAČINI

Kako siv vikend... pomisli ona... Šta bi mogla da radim?.... mmmm... stara dobra mantra za sreću... Volela je svoju Zen kolekciju... i sveće koje mirišu... na... neke daljine neopevane.. Upalila je sveće... zamračila sobu... zatvorila vrata... Neću da vidim sivo... hoću ove lelujave senke... Zatim je otišla do kupatila... Hoću da me obavije... Zen.. Kupka... koju je volela da ima na sebi kad čeka da... 

Za specijalne prilike čuvala je i svetlucavi puder.. te sitne čestice... Nekoliko kapi parfema.. Onako starinski... uljano iza uha... na pregibe... Mmmmm... hoću i svoju srcastu piždamu... Legla je na svoj veliki krevet.. u svojoj srcastoj pidzami... obavijena svojim najlepsim mirisom... i kroz lelujave senke koje su pravile sveće... mantrala njegov lik... Onog... koga je rešila da prizove u svoj život... u svoju postelju... da ga čeka obavijena... mirisom... Znala je.. da.... ako dovoljno dugo... gleda u senke... pojaviće se lik.. tog nekog koga tako željno priziva... i ako bude dovoljno uporna čak će se i nasmešiti i namignuti... I onda će joj ostati samo da dovoljno dugo ponavlja... budi hrabar... budi jak.. budi moj... budi hrabar.. budi... I... on će se pojaviti... kao što su se uvek pojavljivali... oni koji su trebali doći... Hajde... noćas mi dodji.. budi hrabar... budi jak... budi moj..