kako mi nedostaješ večeras... kad pomislim da sam pritvorila knjigu, iz nje ispadne neko slovo... koje me podseti na tebe... oktobar je... i sve miriše na dolazeće snegove, ali ja se sećam sunca... i prvog jutra sa tobom... jedne pijace... na koju sam te povela...
hoćeš li mi ispeći ove feferone...
hoću... rekoh kroz smeh... jer nikada ih ranije nisam pekla... koliko?...
kilu...
uh.. ok...
pogledaj, kajmak...
ide uz feferone?
bilo je sunce čitavog tog dana.... ispekla sam najšarenije jato... papričica toliko ljutih da su mi suze išle kad je vrela para iz pećnice dolepršala do očiju... mislila sam... umrećeš od ljutine.. ali, nisi... jedna lekcija više u mojoj knjizi... u sunčan dan se ne umire... od ljutine...
voliš li čokoladu sa čilijem? pitao si...
...nisam stigla da odgovorim... tople, mekane... nezne... ljute... usne... najsladji poljubac u sunčani oktobar...
... shvatila sam... neka slova će zauvek ispadati... nekim danima ćeš previše nedostajati... neke stvari ne umiru sa vremenom... jer vreme nikada ne umire... najšarenije male paprike mogu imati najnežniji ukus...
Нема коментара:
Постави коментар