... dozvolićeš mi da odem... tek tako... nećeš čak ni, onako, kako se to odrasli igraju... pokušati da me zaustaviš? ... boriti se, kidati, gristi, razjedati, ujedati, do kosti glodati... to sam mogla da uradim za tebe.. ali, uvek si se trudio da me dovedeš to same granice kada bih poželela da raskrvarim svoje meso... svojim sopstvenim zubima... da boli, da peče, štipa, reže... dok krvarim... ali... ti si uvek bio dobar prema meni... dovodio me do same ivice... ali me nikad nisi gurnuo... taman bi me podigao toliko visoko da, kad padnem jako zaboli, da na toj visini osetim svu onu jezu u stomaku... ali da kad padnem... nikada ne bude tragično... nekoliko modrica na duši i blagi potres mozga... Valjda te zato i želim... valjda zato postajem luda za tobom jer... šta je život na granici za nekog naviklog na rovove... šta je maleno padanje naspram... adrenalinskih bombi... šta je blagi potres mozga... naspram totalne amnezije kada zaboravim i ime i adresu i da postoji svet oko mene... ali... ti me više nećeš zaustaviti... pustićeš me da odem... sada kada sam prestala da brinem o svom ponosu.. sada kada si me potpuno polomio... kada sam postala tvoja pobeda... a ti čak nisi ni moj poraz... Kada mogu da puzim...ti me puštaš da letim... kada mogu da patim... ti me puštaš da volim... svakoga... osim tebe...
Нема коментара:
Постави коментар