Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло.
И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје.
Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене.
И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног - тебе да ми дођеш.
Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра... да заслужили смо још једном да летимо...
...да заслужили смо још једном да летимо...sve je receno......i ne samo jednom da se leti...mnogo puta, do kraja vremena....i kamen bi proplakao da ume da cita.....svaka cast!!!
ОдговориИзбриши:) hvala ti :) od srca jer znam da tvoji komentari potiču iz srca, kao što tvoje priče potiču iz tananosti...) Ja verujem u let do kraja vremena i verujem da zaslužili jesmo...:)
ОдговориИзбриши