... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом  срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер  на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек -  и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим....