ДА ЛИ СЕ ТО ЗОВЕ УМИРАЊЕ

Све мање ствари радимо заједно.
Кад будим се, твоја је страна већ хладна
И обриси на јастуку губе форму
И мирис твој полако нестаје
Под налетом јутарњег зрака.
Тад помислим можда за столом
У кухињи седиш и кроз прозор
Пребројаваш гране на багрему
Док ти међу прстима клизи већ
Махинално дуван који моташ
Али, талог у шољи је већ добио
Боју прежеднеле земље и дуван
Би могао и да почне да расте из соца
Али, и њега је ваздух распрашинио.
Но, увек ми остаје нека мутна нада
Да у купатилу, по старински,
Четком размазујеш сапуницу по лицу
И оштрицом вешто отклањаш браду.
Но, сапун је давно расушен
И више га ни вода не може вратити
У корисно стање.
И тако узимам стари већ
Исцепани пешкир и на њега ређам
И сапун и четку.
И бришем површину стола
По којој слутим дувана прашину
И додајем на њега шољу
Са земљаним соцом
И бацам све то на ђубриште.
Тада одлазим у собу
И схватам да одатле и немам
Шта да склоним.
Ми чак ни тела више не спајамо заједно.
И то нам је постала одвојена активност.
Без гриже савести.
Без речи.
Нестајемо.

JANUAR

Januar. .. I toplo popodne. I, pomisao na septembar. Koji toliko voli. Baš tu, na toj terasi, svojoj, ostvu gradskom. Oko koje se prostire njena, lična ograda od trske. Da je ne vide. Ili je ipak razlog da ih ne vidi? U dokonim predvečerjima, pred kraj leta... kad na onaj mali, trule višnje boje, stočić, iznese dve kafe i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire kroz otvorena vrata terase i da ga gleda. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio... 

... što me tako gledaš... 

... eto...

... ne, stvarno... 

... volim da upijem svaki tvoj izraz...

Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko... u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju... Sada je uživao da pliva u zelenilu... ili beše to plaventilo... Nebitno... samo, sada je znao na tom ostrvu od njene terase da se opusti... da ispija tu lenju predvečernju kafu... i da ne misli... kako treba da se ponaša dok ga ona gleda... Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru... I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja... sa njom... u jesenje predvečerje..

MELANHOLIJA

Izvesna melahnolija bila je njen pratilac već neko vreme. Nije volela jesen. Nije volela kad ni njen dragi čuvar kiše ne uspe da zaustavi oblake. Nije volela ružne stvari. A, nekako su je pohodile. Te neke stvari koje nije volela. Bila je pomalo tužna. Ali, imala je svoje mesto na koje bi se sakrila, medju ljude koji su umeli da prepoznaju te časove kada se osmeh na njenom licu krunio i koji su umeli da joj ga podupru i zadrže na licu. Nije bila slaba. Samo su je odjednom zaskočile razne stvari. Da je bila jedna verovatno bi je prepala... Ali.. kad se namesti toliko... onda valjda svaki uzme svoj deo, pa izgledaju manji. Nije mnogo pričala o tome. Jednostavno, došla bi do svog dela oblaka, uzela šoljicu već skuvanog čaja i slušala muziku i zamišljala šta se sve dogadjalo dok su je slušali oni koji bi je postavili. Sedela je tako na oblaku i gledala kako se i na licima njenih prijatelja smenjuju mene, kao mesečeve. Čitala je priče o prijateljima, uletala u pogon za ludilo. Čitala lepe i manje lepe, ali vrlo životne priče u svom sandučetu. Nije bila slaba, ali tražila je svoje parče utehe i razumevanja. Ništa veliko. Čak ni priču o onim napastima, zvanim problemi. Samo nešto što će joj ulepšati veče na oblaku. Jer te večeri jesu njene oaze. Kad posle napornog dana raširi krila i uzme da ih češlja. Jedino što nikako nije volela bilo je da joj čupkaju perca. U stvari, više od toga nije volela samo kad bi neko pokušao da joj prignječi krilo, da joj prebaci za let i nametne kratku stazu. Nije ona bila takav letač. Srce bi joj zalupalo od očaja kad bi neko pokušao da smesti na već zacrtano mesto. Od toga se branila... i od toga je bežala... 

Inače, samo je osećala izvesnu melanholiju tih dana... I znala je da to ne može zauvek da traje...

ZAROBLJENI U SEĆANJU

... juče, o kako to davno sada zvuči... bila sam na večeri, prazničnoj kod svojih. Ne volim hladnoću, tada počinje svaki delić kože da me boli, i već sam bila najavila da neću doći, ali neke glupe, malo zabrinjavajuće vesti, ipak me povukoše da odem. Svaki prelazak preko na onu stranu, svaki korak koji pravim u dubinu mesta, što više mi Tvrdjava ostaje blago iza ledja, sve više me povlači u sećanja. A sećanja su varljiva rabota... sto puta preradjene misli stope se u jedan veliki sunčani dan – u prošlosti nismo samo bili mladji, već je trava bila mnogo zelenija, večito je sijalo sunce (čak mi se nekad u nekoj uspomeni učini da je i noću umelo da zasija), a mi smo bili vedri i dobri, kao da je svet samo za nas izmišljen. 

Ne volim kad me takve slike povuku, jer počnem da se davim u njima, prepuštam se, opuštam ruke, i spremna sam da nestanem, utopim se i zauvek ostanem. I svaki put, kad neko uskoči u da me spase, kao da polomi deo rama, ugruva zid na kom slika visi, rasklima esker i plašim se da će se čitav taj svet jednog dana razbiti u hiljade besmislenih komada, a ja ću ostati zarobljena izmedju ova dva sveta.

***

Једном сам била срећна жена. Пре тога сам била несрећна девојка. А, још мало пре тога срећна девојчица. Сада сам у фази да ми је помало свеједно. Омеђени мислима не видимо читаву слику већ само онај део који у наше појмовно поље можемо да ставимо. Када слика покуша, ипак, да се угура у нашу мисао, долази до прелома. Неко их лако залечи, а неко успе напрснуће да прошири на живот. 

Била једном једна девојчица. Рођена као и већина јер је био ред. Двоје људи се сретну, проведу једно време заједно, а онда мисао, а не слика потера их да се попну степеник више. И, она се усели код њега. Побегне за њега. Данас више нико не бежи у наручје свом супружнику. Сви трче у супротном смеру. Дуге веридбе, дуго ишчекивани тренуци спознаје шта се крије испод површине, не у глави, јер до пре само коју деценију људи су прво отркивали шта се крије у том скривеном делу, заводили речима, понеки трептајем ока, овлашним пољупцима, додирима у пролазу. За руке су се узимали само на игранкама пред много људи, а све остало је дуго остајало на нивоу имагинације. И када би мисао почела да пушта читаву слику у кадар, они би се или толико уплашили онога што са собом носи отркивање да су бежали, или је жеља за откривањем била толико јака да су пристајали да беже једно другом у загрљај. Да се оголе, мада су знали да после тога нема повратка. Једном такнуту из очевог крила, тешко је било вратити тамо. Оног часа када су и последњи велови пали, падала је и одлука о томе да се живети мора са оним што је откривено. Практичност и прагматичност на делу. Никада до краја одсањани снови о чежњи. Никада до краја откривени путеви у вртове у себи. Јер, након бега врло брзо је долазило оно што се зове судар са реалношћу. 

- Где ћемо живети?
- Шта ћеш данас кувати?
- Распитала сам се за кредит...
- Заказао сам термин у Општини...
.....

RITAM NOĆI

... Noć ima svoj ritam. Poznate zvukove i boje. Ne, nije samo crna kako ti se čini. To je najlakše. Obojiti je, tj. oduzeti joj sve nijanse. Linija manjeg otpora. Oduzeti joj zvuke. Tišina! Još jedna linija. Kao da stalno povlačimo linije, i smanjujemo otpor. Ili postajemo otporni. Imuni. Niko se više ne pita gde je nestao ritam. Kada si poslednji put zagrizao metak i pustio da te korak vodi? Kada si osetio vibracije svog grada, ljudi oko sebe? Kada si poslednji put otvorio svoje srce i pustio ga da kuca na asfaltu. 

Bojim se da je odgovor nemoguć. Jer, nikada ni nisi imao hrabrosti da zagrizeš do kraja. Da se opustiš i prepustiš,. Ti si jedan običan ziheraš. Svaki korak naučen u plesnoj školi tvoje porodice sa pedigreom. Sterilisan od uticaja sredine prvi put kad su te samog pustili medju ljude. Sterilisali su ti osećanja, mozak operisali od dela za sećanja. Na ruke navukli hirurške rukavice. Ti više ništa ne osećaš. I baš te briga. Tvoji pedigrirani roditelji su uvek tu da počiste nered koji napraviš. Zbog takvih kao ti, pisane su peticije. Ukinite boju noći, oduzmite joj zvukove i RITAM. Neka ništa ne vibrira. Neka ga ništa ne podseti da je čovek. Neka mu niko ne probudi osećaj...

BUBICE, NASMEŠI SE

... ne brini, dragi. Dobro je sada. Ne postavljam više sumanuta pitanja pticama koje vidim na onom travnjaku... kad krenem da te posetim, u tvom novom domu... Ne pitam ih više, znaju li zašto si otišao tako odjednom bez reči. Ne pitam ih više koja ti beše poslednja misao u času kada si napuštao dom. Strpljive su one, mislim te ptice, navikle na ovakve kao ja, kojima dugo treba da se pomire. Ne pitam više ni onu praznu kućicu puževu... što ti je na pragu čitavo leto stajala. Ne znam da li ti je neko šapnuo da sam dolazila i sedela tako, vrele julske i avgustvoske dane na tvome pragu, na onoj ploči, i gledala tu napuštenu, belu kućicu za puža. Nju je napustio on, ja sam se pitala zašto si otišao ti. Nije me kopkalo gde si, niti sa kim, jer znala sam, da jesi tamo gde moraš da budeš, samo sam gnjavila prirodu da mi kažu zašto. Ptice, ti verni pratioci bežale su od mene. 

- Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

Ne brini, sabrala sam sve što se moglo i sada stavljam tačku. Ma, znam, smeškaš se, sada u toj svojoj kući, šeretski. Znao si da ću tvoje pismo pronaći tek kad dodje vreme da se suočim sa pitanjima. Kada budem mogla da razumem kako se to sa nekim spletemo... i onda odjednom jedno mora da preseče. 

Tvoje pismo na nekoliko malih podsetnik papira....... Tvoj oproštaj, tvoje praštanje, u mojim velikim crnim kutijama za "važne" stvari.. 

- Vidite... ipak mi je poslao pismo... govorila sam tada pticama. 

A, ptice ko ptice, te, što žive blizu tvoje kuće... njih nikada ništa ne dotiče. Pa ni moja radost. Jer, davno su molile da im se iz svesti odstrani žalost. Kad već moraju da žive tu gde žive, barem da postanu imune na tugu. Molile su davno i dobile. Ali, od tog dana, ni sreću više osetile nisu. A, možda je tako i bolje. Zamisli, koliko ovakvih kao ja, svaki dan, onako u prolazu, na putu do nečije kuće postavlja to jedno jedino pitanje - zašto....

I, koliko puta one ponove tu jednu jedinu rečenicu:

Os...os.... ostavi... s...s....s... stavi tačku... 

I, da... ja sam ti samo htela reći, dobro sam, dragi. Odlučila sam, nosiću osmeh umesto kape ove zime. Odlučila sam, prvi put neću pitati ptice, jer više nije važno. Odlučila sam, jer sada znam, ti ćeš me čekati, a ja treba da nastavim. Odlučila sam, da te pustim da, ovo parče večnosti bez mene, provedeš gledajući sunce ispod velikog šešira, zavaljen u stolici, kraj onog nestalog Panonskog mora, tamo, je, gde i ti. I, da odlučila sam, voleću... u inat svima koji to neće razumeti... A, ti se samo šeretski nasmeši...