БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер...  ето, ја ти тако кажем...

КАД ЗАБОРАВИШ ЈУЛИ

Заборави, заборави, заборави... али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави... говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом.  Моје су мисли пијане и без тога.  Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио.... Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса... Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом.... 

За моје другаре

... Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.

Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка  школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?

И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом  и чистом.

Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.

Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу... како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.

А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.

И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање...

Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.

И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.

Сећања добију димензију... постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам  призивала крај тог давног јуна... Дотаћи ћу своје детињство... 

... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом  срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер  на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек -  и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим.... 

КАМЕНО РАЂАЊЕ

Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло. 

И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје. 

Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене. 

И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног - тебе да ми дођеш. 

Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра... да заслужили смо још једном да летимо...

Почетак марта или нечег сличног томе

... Ово је први дан остатка мог живота. Да ли пролеће пробуди нешто што је спавало у нама, или нешто друго постане окидач, углавном, у неким интервалима дође до тих наглих скокова који нам одвуку живот у одређеном правцу. Није то ни добро ни лоше. Једноставно, подвуче се једна црта у току неког сна, и ујутру остане само да вратимо дугове, да рашчистим неке полице и фиоке и да кренем даље. Одједном схватам  да је дубина бесмисла толика да више ни са чим не може да се попуни, да испразне речи, обећања и надања немају сврху, и да више на рачун неких надања не желим да живим. Нада је убица среће. Надајући се нечему, верујући у нешто или неког дајемо кредит нечијим недоумицама и колебањима да их кроз нас проживе. Кад истроше нас, они иду даље, будећи нечију давно успавану веру и давно несталу наду. Мислим да то више није оно на чему желим да градим неко сутра. 

Постоји обећана земља и постоји земља обећања. У оној првој људи испуњавају своје снове у овој другој ће ускоро и сан постати исувише скуп. Јава је то давно постала. Прескупа. Због ње, више не верујем у обећања. Не волим ни да их дајем. Нечији плочник не мора да буде испуњен и мојим неиспуњеним. Људе сам почела да делим у две групе – оне који вечито обећавају, траже још мало разумевања, времена, и оне који никада ништа не обећавају већ својим делима показују да им је стало. Нисмо свемогући и све што је изван овог тренутка није у нашим рукама, и једино што можемо једни другима да понудимо јесте поштовање и љубав. И то је оно што и ја могу и хоћу сваком до кога ми је стало да понудим. Они који то не могу да прихвате, који уместо тога и даље траже и нуде обећања, никада нећу разумети. Као што многе ствари не разумем. Не разумем приче између редова, не разумем наговештаје, не разумем ствари које могу да се тумаче како вам драго. Мој свет почива на чврстим темељима, а они се од ваздуха не граде.

Не, нисам песимиста, нисам ни оптимиста, једноставно, ово је први дан остатка мог живота. Живим у систему у којем вредности више то нису. Образовање, домаће васпитање, лепа реч, осмех, хвала, бришу се гумицом из свести. Опутети, затупети, забрти, нестати. Па, не бих тако. Неко ми рече да још постоји, ја бих додала, древно, племе у ком су ове ствари важне. Битни људи у мом животу јесу они који тој гумици отпор дају. Битни људи верују у љубав и поштовање. Битни људи умеју делом да покажу. Битни се не боје да оголе срце јер оно је већ један бисер који су у својим дивним шкољкама направили.  Због њих свет ипак има смисао и систем може да се уруши. Због њих и са њима и ја котрљам своје земаљске дане и правим прелепо клупко саткано од радости, туге, љубави, патње, ситних и великих догађаја који су нас повезали. Због њих, када једног дана дође до коначног подвлачења црте, неће неко рећи –  провела је дане залудно, мрзећи свет покушавајући читавог живота да га покори себи.

Оставићу и веру и наду да спавају. Обећања нека се на неком другом вежбају. Ово је ипак први дан остатка мог живота...