Obično je novembar već duboko nosio kišu i bore na licu neba... Ali, ovaj je počeo sa suncem. Još uvek je mogla da ga gleda kako onako razbarušen izlazi na terasu, još topao od sna da vidi... koliko toplote u njemu postoji... da upije sunčeve zrake...onako skriven iza te čudne trske... Onda bi se vraćao na još koji tren do nje, koja je ušuškana u jastuke pila kafu. Voleo je da je zasmejava u to najranjivije doba. Kada još nije bila svesna dana koji je pred njom, a već daleko odmakla od sna. Taj medjuprostor izmedju mora i može. Kada je sve moguće. Kada je dovoljno da je on pogleda tim svojim očima kao u mladog jelena... velike, smedje, polutužne, a napola uvek nasmejane. Nikako nije uspevala da se naljuti na njega. Jer, kad god bi pogledala te oči, ona je videla ne muškarca, već jedno krhko i ranjivo biće, koje je tu, sakriven medju zidove, daleko od svog realnog sveta, odbacivao masku onoga koji može sve i koji ne preza ni od čega i pretvarao se u svoju suštinu. U nežnog, poput dečaka, mladog jelena, samo njenog barem na nekoliko sati... U jelena koji prkosi novembru i izaziva sunce... Na bademe koji su se jednom ogledali u tim očima i ostavili senku svoje boje u njima... Pretvarao se u sve ono što joj je bilo potrebno... u nežnost, sigurnost, razigranost i snagu koju je neizmerno uzimala od njega... jer nikada nije bila sigurna kada će ga ponovo videti...
Zato je volela i ovaj novembar i ovo sunce... što mu je dozvoljavalo da se još malo igra... i što je njoj davalo snage da još malo upija... snagu mladog jelena u igri sa novembrom i vremenom koje tako surovo klizi kroz prste...
