Измаштана стварност за ратника паорског срца

Љубав и кашаљ не могу се сакрити, помисли Радован гледајући у Јулу. Птица заробљена испод ребара удара својим крилима па на мах закачи срце, те оно прескочи, па на трен окзрне плућа која се згрче да сав ваздух изађе из њих. Спусти се и до стомака, па више ниси сигуран јеси ли оболео или си се заљубио, колико се птиче батрга унутра. Такав је осећај имао последњих недеља. У почетку се само радовао тренуцима када ће им се путеви укрстити не би ли је видео. Касније, више није излазила из његове главе. Сваки тренутак био је обележен обликом њеног лица. Није јој знао боју очију, јер је поред људи пролазила оборена погледа, скромно и једноставно. Знао је облик њених усана, увек благо повијених према горе, у несташни осмех. Била је ситна, попут сенке, а опет тако стварна. Коса дуга, уплетена у дебелу кику, пепељастоплава. Руке танке, вретенастих прстију, попут младог дрвета пред кућом. Тако је Радован сликао Јулин лик и тако би на његовом лицу сваки пут освануо осмех кад год би у нешто од тога погледао. Приметила је мајка да је љубав пронашла своје гнездо у њеном мезимцу. Онако успут, приђе му и упита га:

- Каква се то радост уселила испод твога срца?

- Јула, Матијина, рече, као да је само чекао да га упита.

- А, она, зна ли, сине?

- Не зна, мајко. Мислио сам, проћи ће. Пробао сам хладном водом да уплашим

али она се само још боље завуче под срце. Седлао сам коња не бих ли јој побегао, али кад год бих помислио да сам се довољно удаљио, чуо бих је како куцка у мени. Хтео сам је као камен одбацити, но, она ми само даде снагу да ми камен оде, а она да се смести, као да ми је за душу кројена.

Марина га помилова те се окрену и оде. Те ноћи су она и и Бошко, отац Радованов, дуго причали. Одмотавали су клупко година проведених заједно. Двадесет пута су до сада намотавали клупко заједничких дана.

Сетио се Бошко када је први пут видео Марину. Одмах је знао да мора бити његова. Она или ни једна друга. Распитивао се код оних који су јој знали породицу и сазнао да ју је отац већ обећао, те је одлучио да је први следећи пут пита, да ли би се можда предомислила и пошла за њега.

Прилика му се убрзо створила. Била је сахрана на гробљу у Јазку, и Марина дође са родитељима и две сестре. Он искористи прилику кад је њени нису гледали да јој приђе.

- Марина, ја сам се озбиљно у тебе загледао, шапну јој.

-    Склони се, видеће ме отац, збуњено му одговори.

-   Нећу, док те не упитам нешто. Рекоше ми да ти свадба договорена. Реци, матере ти, да си прво мене видела би ли моја била?

Марина климну главом и молећиво га погледа. Бошко се одмакну. Сада му је срце било на месту, али мисли му се узмуваше. Пришао је неком Марином рођаку, и реч по реч, као случајно спомену је, и упита је ли тачно да се удаје. Упита и за кога, и радује ли се девојка томе. Рођак му рече да му се чини да је она против своје воље обећана, отац их је имао три, а она беше најстарија. Преко реда није се могло, Марина се није изјашњавала да има симпатију, и он одлучи да је уда.  

Чуо је сасвим довољно. Наредних дана, смишљао је како да преокрене точак дешавања, али му ништа смислено није долазило до ума. Да је тражи од оца није могао. Да пита оног другог, није долазило у обзир, није то пијаца и нагодба око робе.

Знао је да девојке суботом послеподне иду до потока. Оде и он, све мислећи, нешто ће се у његову корист десити. И угледа их како седе на обали, занете неком причом и смехом.  Стаде мало даље од њих, у сенку дрвета, чекајући да се она случајно окрене. И погледа га Марина и он је позва руком. Она рече сестрама да иде само мало до хлада јер јој се нешто завртело. Дође до Бошка, мислећи да овај жели још једном са њом да поприча. Али, он је ухвати око паса, пребаци преко коња и даде се у галоп. Девојке се на ту буку окренуше и видеше где им сестру одводи.

Знао је да има мало времена док не крену да је траже и он јој, чим су стигли до његове куће, саопшти:

- Могу сада, док још село није схватило шта се десило да те вратим оцу. А можеш да останеш овде и постанеш снаја С-вића. Одлучи.

И она га први пут јасно погледа у очи и каза му да остаје у њиховом дому. Њему се душа разигра, али је знао да није још време за весеље. Требало је прво погледати њеном оцу у очи. Узе секирче за сваки случај и седе код ограде да га сачека. Овај, чувши од кћери шта се догодило, позва брата, јер мушке деце није имао, да пође са њим. Бошко их дочека, помало уплашен, али одлучан, сада када му је његова голубица потврдила да хоће са њим да свија гњездо.

- Реци, је ли ми дете код тебе?, упита отац.

- Јесте и ту ће и остати.

- Немој, С-вићу, кућу да ми срамотиш, врати је.

- О каквој срамоти говориш, часни Којићу, кад је она својом вољом овде.

И позва Марину да изађе и потврди оцу. Она се појави, усправна и горда, као да је већ домаћица дома и рече оцу да се она више не враћа. Ако је натера, у гроб ће је отерати. Сјаха тада стари Којић са коња и приђе будућем зету.

- Бошко, кад си имао смелости да овако нешто учиниш, а још те моја ћерка подржала, ко сам ја да идем против воље божије? Ја вас благосиљам, и нека вас свеци и Господ чувају. Сада је твоја и поштуј је, као што сам и ја њену мајку поштовао.

После су чули да онај ком је обећана била, тражио од њеног оца да му плати за срамоту. Овај пристаде, и би му драго што му кћер за њега не оде, јер човек који је спреман новцем образ опрати, никако није од часнога рода.

Скоро две године су били у браку, а Марина није остајала у другом стању. Говорили су Бошку да је погрешио, да је врати њенима, налазили му друге, али он их није слушао. Веровао је да је све у божјим рукама и да, ако им је намењено да постану родитељи, десиће се. Уколико не, биће радост једно другом.  И, најзад се деси. Јула затрудни. Њиховој срећи није било краја. Но, била је то тешка трудноћа. Губила је снагу, али није губила вољу. Бошко је бдио над њом, пратио брижно сваки њен покрет, молио Светог Јована да му жена издржи и да је сачува. И, веровао је, да је само милошћу господњом и кућног им свеца Марина преживела порођај. Скоро 12 сати се мучила, превијала, покушавала да истисне дете из себе. Дете је било погрешно постављено и бабица је  само захваљујући својој одлучности и храбрости да покуша да спасе и њу и дете, успела да га најзад намести у прави положај, и породи је. Кад је све прошло, бабица саопшти Бошку да неће више моћи да рађа, и да је у наредних неколико дана мора добро чувати, јер је тренутно између два света. Дала им је неке траве, и одлазећи им пожелела да им Бог буде у помоћи. Ушао је у собу, и угледао Марину бледу, измучену, врућу од грознице којом је њено тело одреаговало на све муке. И, поред ње, дечака, умотаног у бело платно. Била је то најмирнија беба коју је икада видео. Била је најлепша жена коју је видео. И најлепша мајка његовом јединцу. Најлепша слика коју је од Господа могао да измоли...

Утках две приче. Једну истиниту, са нешто више деце, али другачијим крајем, и једну, какву би јунак вероватно пре пристао да испише да му је дато било. Али, живот не пита, он узима и даје. Оно што је дато, овде није додато, оно што је одузето у причи је домаштано.

За једног ратника паорског срца.

Њихова мала игра

Њихова мала игра. Или је временом прерасла у ритуал? Али, неке вечери су почињале баш на тај начин. Она би пустила неку лагану музику; поред кревета, на под, би ставила чашу вискија с неколико коцкица леда, легла потрбушке, гола покривена само до пола стражњице,  и листала неке безвезне часописе. Да се опусти, говорила би му.

Он би седао у фотељу, не тачно иза ње, већ мало искошено, тако да може да сагледа прегиб њених леђа, али да јој не види ни лице ни груди.

Запалио би цигарету. Повукао би свега неколико димова, толико снажно да би се зажарила, као мали свитац. Кроз праменове дима, гледао је у једну једину тачку. Ону јамицу која се створи на њеним леђима када се подбочи, и издигне горњи део тела, тек толико да јој једна рука придржава браду, а да другом листа новине. Тај прегиб, то чаробно место у коме би се утопио сваки пут кад га види. Она није била прва коју је волео, није била ни лепша, ни нарочито боља од других, али, њена кожа, тек благо накострешене светле длачице, њена неглумљена бестидност у тим тренуцима док га је пуштала да је такву гледа, чинили су је посебном у његовим очима.

Она се играла, правећи се да не осећа његове очи на себи. С времена на време би спустила ону руку с којом је листала странице до чаше, умочила прст у пиће и принела га уснама. Само да осети резак укус алкохола. Само да помери мало језеро на својим леђима пред његовим очима. Само да разбије хипнотишући му поглед. Само да...

... га помери из те фотеље. Игра би добијала свој пуни смисао тек у оном часу, када би он угасио цигарету и лаганим, скоро, неком посматрачу са стране би се могло учинити, несигурним кораком, пришао кревету. Са оне стране на којој је стајала чаша, на поду. Подигао би чашу и отпио гутљај вискија. Затим би узео коцкицу леда, већ до пола растопљену и њоме повукао црту низ њену кичму. Једна капљица би се скотрљала до дна њених леђа. У чаробни граничник.  Друга коцкица би цртала пут од њеног левог рамена према истом циљу. С једном капљицом за прегиб. Трећа се спуштала са десног, носећи капљицу тамо где већ две су биле.

Три, као сузе јасне тачке у прегибу. Три пута њеног суздржавања да не уздахне док их је котрљао према доле. Тада би јој спустио језик прво низ једно раме до саме ивице, низ друго, и тек на крају низ кичму. То су биле секунде у којима се рушио и последњи бедем њене снаге, када би се, се с обе руке подупрла о кревет и извила леђа у лук. У том часу, он би стизао до самог дна и уснама покупио оне три чаробне капи.

Њена су леђа била магични полигон страсти. Начин на који би се извијала, предајући му се потпуно, готово ропски, без погледа, без додира усана, уздах који би јој се отео готово из стомака када би му се прсти и усне сусрели у тој тачки, у том чудесном, непонољивом делу њеног тела, на месту где је била најломнија. Када би шакама обухватио њен струк не би ли му се то место нашло између палчева, као фокусирано за усне, тишина настала престанком оне лагане ствари са почетка игре, прекидана само променом тоналитета и дубине њених уздаха. Знао је да жмури, потпуно препуштена њему. Знао је да је бескрајно топла и бескрајно жудна у том часу, знао је да је пече сваки делић тела, знао је да жели да ова бол потраје још који трен, колико год обоје буду могли да се издрже на ивици, не прелазећи границу прегиба њених леђа.

Он би, савладан сопстеним страстима, пољупце претварао у угризе. Она би се сваким додиром све више увијала дотичући му лице косом. Усне, зуби, језик, све се смењивало до самог дна. Али, језерце је било једина тачка коју није могао зубима да ухвати, само је језиком могао да га пређе. Растрашћен, гребао би јој леђа и по ко зна који пут покушавао да је угризе баш ту, у тој тачки, унапред знајући да је немогуће, и баш зато очаравајуће.

Волео ју је. Тада посебно, тако предану и орошену знојем од чежње и страсти. Волео је, јер је  умела да га заведе једном обичном, толико, на први поглед, асексуалном тачком. Волео ју је, јер је у тој тачки била само његова. Усне, груди, стражњица, могле су бити предмет тихе жудње сваког мушкарца, могле су бити јавне, подељене са било ким. Али у том малом пункту, на дну језерцета била је само његова, себично његова. Његове жеље су почињале и завршавале се управо ту. Путеви њених страсти су се уплитали баш ту. Њене жудње су се ослобађале баш ту, под његовим прстима и уснама. Знао је да јој је у тим тренуцима најближи. Скоро стопљен са њеном тишином и жељом. Без погледа, без њених додира, предана, његова....

-          Погледај кроз прозор.

Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.

-          Које су боје облаци?

-          Па, бели, господине.

Лако је подигао обрве.

       – Јесу ли?

Погледала сам их.

        – И сиви. Можда ће пасти снег.

-          Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.

-          Мог поврћа?

Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.

-          Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?

Одједном сам схватила.

       – Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.

-          Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?

-          Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.

Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.

Насмешио се.

        – Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?

-          Да, господине.

Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*

Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна  од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.

Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.

Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.

Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.

И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел,  са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао,  пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:

- Осети мирис облака...

- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...

А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...

Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ  је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...

Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...

ЛУНА

Мисли у несагласју су ми протеклих ноћи.

Месец је попут црвеног језера на тамном тлу неба.

Седим на обали и чешљам косе.

Дуго, предано, јер ноћ је дуга а моје мисли

Пребегле на другу обалу.

Квасе своја узаврела чела у леденој води месечевој.

Хладе узаврела недра на тамном небеском тлу.

Стопалима голим дотичу песковито дно

Прљајући се, и не хајући за то.

Моје мисли не желе да буду чисте.

Расплићем косе, прстима

Надајући се, вратиће се уз свилене нити

И сагласити се у чисту досаду.

Раздвајам прамење, и гледам на супротну страну.

Прсти клизе низ влати,

И једино чега сам свесна јесте тај осећај.

На оној обали  несређене

Мисли ми, удвајају се и стиснуте

Једна уз друге плешу поноћни танго.

Без музике. Без икаквог звука.

Само су им обриси неподношљиво близу

Једни другом.

Завидим другој обали

Јер  моје су мисли на њој.

Завидим јер на небеском тлу смеју све оно

Што у мојој глави исказати не могу.

У несагласју сам са мислима протеклих ноћи.

Очију упртих у даљину, у црвено језеро Луне

Бришем из очију питања

Стављам на лице осмех

Цртам на уснама одговор.

Расплићем прстима косу

Јер једино то још од своје воље могу...

У ЊЕМУ УСНУЛА

Данас ускочих у „озбиљне“ ципеле. Крај августа, сваки пут заличи на крај детињства. На почетак школе. На крај безбрижности. На крај... Због ове речи, управо, ретко ускачем у те ципеле. Жуљају. Није ме  мајка за њих родила. Родила ме за балетанке које се крајем пролећа навлаче. У њима детињство траје. Сваки камичак под прстима осетим, асфалт је на који милиметар од коже, таман толико да створи привид пристојности, а опет да сваким кораком голица машту, како би било, кад би било. Волим босим стопалима да дотичем под. Волим, али то само још у скривеним кутовима света и пред скривеним људима могу.

Данас, ускочих у те озбиљне ципеле, и на тренутак помислих, ево, и ја могу да будем део тог света. У том часу је моја ЈА позвало на један кратак разговор МЕНЕ. Ја затражи да обећам да више нећу смехом разбијати танано плетиво ноћи. Да нећу својим шашнутим идејама ресити своју околину и зблажњавати људе. Да нећу маштати о једном паралелном свету у коме би живели они са којима моје мисли уплетено причају. Да нећу градити куле на обалама туђих снова и ускакати у њих као у сопствене. Да нећу пред зору расплитати косу на неком јастуку који није мој, а коме сам сву ноћ причала најлепше бајке.

 Обећах све то свом ЈА, јер једино њега смем свесно да варам. Обећах му, јер ме је уценило, то препредено ЈА, МЕНЕ, озбиљношћу престрашену. Рече ми – не разуме свет сањаре, Алисе, не разуме свет и неће да прихвати вечито загледане у звезде и заљубљене у топле мајске ноћи. Тим речима, препаде ме, те обећах. Ником другом ништа ни не обећавам. Једноставно чиним што моје моћи ми дозволе.

Но, зазвони неки поветарац танким пискутавим динг-донг, или се то мени само учини, али изух ципеле не бих ли га сустигла. Како их скинух, тако падох на под и једна суза се без гласа спусти до усана. Лизнух је. Онако слану, из очију шкољки бисер пуштен. Зар ЈА стварно мисли да јој обећање одржати могу? Поставих још једном ЈА наспрам МЕНЕ.

„Али, шта је са онима који су ту и који ме разумеју? Шта је са онима које топле мајске ноћи ипак греју и који побегли нису? Реци ми... само то, па иди...“

„Једнима си“, рече, „још давно рођењем ушла у свет, с другима си расла, а трећи су из знатижеље отворили своја срца према теби. Они те једноставно воле такву каква јеси. Има још један сој, једно племе вечитих девојчица и дечака који су те препознали и који скупа са тобом вилене по овом свету, скривени иза озбиљних послова, обавеза, великих речи. Са њима можеш остати сањар и чедо пролећа, и с њима босонога газити ливадама скривеним од погледа. Али, бојим се, они који том племену склони нису, којима су оне „озбиљне“ ципеле потаман, они ће ти побећи. Једноставно, у њиховом свету нема места за твоје „школице“, и остале игре. Плашиш их...“

„Добро“, помислих, нека буде тако... И тог часа разбих обећање. Сачеках ноћ. Спустила сам се на обалу једног сна. Толико лепог да му одолети нисам могла мада није био мој. Ушла сам у њега, боса, косе уплетене у две кике. Под месечином тог сневача, направих кулу. Лепу. Рукама глачану док песак побелео није. Тада ускочих кроз прозор. По траговима од песка моћи ће да ме прати кроз свој сан. У најдубљој одаји, угледах кревет и један јастук по мери мога врата и облику главе прављен. Месечева ме роса опра од песка, и ја се на тај кревет попех. Чиста, безбрижна, безодевна, каквом ме је свет и први пут угледао. Лунина светлост обасја ми рамена и позлати ми косу. Расплетох плетенице и прстима рашчешљах. Из ње излете неколико лептира. Спустих главу на јастук мени намењен. Шапутала сам све оно што ми ЈА на јави не би дозволило. Стотине речи без стида, речи које су исконе градиле, које су свет стварале, због којих су се царства губила, и опет на јурише освајала. Шаптала сам све то у јастук једног сна, у снове једног сањача. Шапутала сам док ме не превари зора и док не заспах ту, у скривеном куту песковитог замка. Расуле ми се косе по јастуку. Заруменише ми се образи од свих оних речи, и усне осташе као да би још нешто рекле. Дланови приљубљени као у молитви. Да се остваре речи у ноћи шапутане, да пронађе ми трагове од песка за њега по поду остављане. Да буде један од оних из племена који ме још препознати могу. Да може ме подвити под своје срце и тако зачаран мноме у себи, живети. Моја кожа росом окупана светли негде дубоко у њему. Да се пробудим не могу, могу само кроз сневање да се молим да препозна и да се сети како се у себе најдубље залази. Да види ми расплетену косу на једном јастуку, да осети мирис мајских јагода на уснама и да га све чежње и жеље довуку на место до мене. Да дотакне прстима место на кожи испод кога једна птица у срцу трепери. Да прошета прстима кроз све тајне стазе и препозна дарове вековима за њега спремане. Да их узме, да са њима узме и мене и да ме из свог сна премести испод свога срца. Само тако ме опет може вратити у јаву... МЕНЕ која у њему снивам... 

БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер...  ето, ја ти тако кажем...

КАД ЗАБОРАВИШ ЈУЛИ

Заборави, заборави, заборави... али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави... говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом.  Моје су мисли пијане и без тога.  Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио.... Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса... Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом....