-          Погледај кроз прозор.

Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.

-          Које су боје облаци?

-          Па, бели, господине.

Лако је подигао обрве.

       – Јесу ли?

Погледала сам их.

        – И сиви. Можда ће пасти снег.

-          Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.

-          Мог поврћа?

Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.

-          Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?

Одједном сам схватила.

       – Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.

-          Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?

-          Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.

Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.

Насмешио се.

        – Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?

-          Да, господине.

Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*

Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна  од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.

Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.

Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.

Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.

И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел,  са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао,  пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:

- Осети мирис облака...

- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...

А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...

Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ  је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...

Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...

ЛУНА

Мисли у несагласју су ми протеклих ноћи.

Месец је попут црвеног језера на тамном тлу неба.

Седим на обали и чешљам косе.

Дуго, предано, јер ноћ је дуга а моје мисли

Пребегле на другу обалу.

Квасе своја узаврела чела у леденој води месечевој.

Хладе узаврела недра на тамном небеском тлу.

Стопалима голим дотичу песковито дно

Прљајући се, и не хајући за то.

Моје мисли не желе да буду чисте.

Расплићем косе, прстима

Надајући се, вратиће се уз свилене нити

И сагласити се у чисту досаду.

Раздвајам прамење, и гледам на супротну страну.

Прсти клизе низ влати,

И једино чега сам свесна јесте тај осећај.

На оној обали  несређене

Мисли ми, удвајају се и стиснуте

Једна уз друге плешу поноћни танго.

Без музике. Без икаквог звука.

Само су им обриси неподношљиво близу

Једни другом.

Завидим другој обали

Јер  моје су мисли на њој.

Завидим јер на небеском тлу смеју све оно

Што у мојој глави исказати не могу.

У несагласју сам са мислима протеклих ноћи.

Очију упртих у даљину, у црвено језеро Луне

Бришем из очију питања

Стављам на лице осмех

Цртам на уснама одговор.

Расплићем прстима косу

Јер једино то још од своје воље могу...

У ЊЕМУ УСНУЛА

Данас ускочих у „озбиљне“ ципеле. Крај августа, сваки пут заличи на крај детињства. На почетак школе. На крај безбрижности. На крај... Због ове речи, управо, ретко ускачем у те ципеле. Жуљају. Није ме  мајка за њих родила. Родила ме за балетанке које се крајем пролећа навлаче. У њима детињство траје. Сваки камичак под прстима осетим, асфалт је на који милиметар од коже, таман толико да створи привид пристојности, а опет да сваким кораком голица машту, како би било, кад би било. Волим босим стопалима да дотичем под. Волим, али то само још у скривеним кутовима света и пред скривеним људима могу.

Данас, ускочих у те озбиљне ципеле, и на тренутак помислих, ево, и ја могу да будем део тог света. У том часу је моја ЈА позвало на један кратак разговор МЕНЕ. Ја затражи да обећам да више нећу смехом разбијати танано плетиво ноћи. Да нећу својим шашнутим идејама ресити своју околину и зблажњавати људе. Да нећу маштати о једном паралелном свету у коме би живели они са којима моје мисли уплетено причају. Да нећу градити куле на обалама туђих снова и ускакати у њих као у сопствене. Да нећу пред зору расплитати косу на неком јастуку који није мој, а коме сам сву ноћ причала најлепше бајке.

 Обећах све то свом ЈА, јер једино њега смем свесно да варам. Обећах му, јер ме је уценило, то препредено ЈА, МЕНЕ, озбиљношћу престрашену. Рече ми – не разуме свет сањаре, Алисе, не разуме свет и неће да прихвати вечито загледане у звезде и заљубљене у топле мајске ноћи. Тим речима, препаде ме, те обећах. Ником другом ништа ни не обећавам. Једноставно чиним што моје моћи ми дозволе.

Но, зазвони неки поветарац танким пискутавим динг-донг, или се то мени само учини, али изух ципеле не бих ли га сустигла. Како их скинух, тако падох на под и једна суза се без гласа спусти до усана. Лизнух је. Онако слану, из очију шкољки бисер пуштен. Зар ЈА стварно мисли да јој обећање одржати могу? Поставих још једном ЈА наспрам МЕНЕ.

„Али, шта је са онима који су ту и који ме разумеју? Шта је са онима које топле мајске ноћи ипак греју и који побегли нису? Реци ми... само то, па иди...“

„Једнима си“, рече, „још давно рођењем ушла у свет, с другима си расла, а трећи су из знатижеље отворили своја срца према теби. Они те једноставно воле такву каква јеси. Има још један сој, једно племе вечитих девојчица и дечака који су те препознали и који скупа са тобом вилене по овом свету, скривени иза озбиљних послова, обавеза, великих речи. Са њима можеш остати сањар и чедо пролећа, и с њима босонога газити ливадама скривеним од погледа. Али, бојим се, они који том племену склони нису, којима су оне „озбиљне“ ципеле потаман, они ће ти побећи. Једноставно, у њиховом свету нема места за твоје „школице“, и остале игре. Плашиш их...“

„Добро“, помислих, нека буде тако... И тог часа разбих обећање. Сачеках ноћ. Спустила сам се на обалу једног сна. Толико лепог да му одолети нисам могла мада није био мој. Ушла сам у њега, боса, косе уплетене у две кике. Под месечином тог сневача, направих кулу. Лепу. Рукама глачану док песак побелео није. Тада ускочих кроз прозор. По траговима од песка моћи ће да ме прати кроз свој сан. У најдубљој одаји, угледах кревет и један јастук по мери мога врата и облику главе прављен. Месечева ме роса опра од песка, и ја се на тај кревет попех. Чиста, безбрижна, безодевна, каквом ме је свет и први пут угледао. Лунина светлост обасја ми рамена и позлати ми косу. Расплетох плетенице и прстима рашчешљах. Из ње излете неколико лептира. Спустих главу на јастук мени намењен. Шапутала сам све оно што ми ЈА на јави не би дозволило. Стотине речи без стида, речи које су исконе градиле, које су свет стварале, због којих су се царства губила, и опет на јурише освајала. Шаптала сам све то у јастук једног сна, у снове једног сањача. Шапутала сам док ме не превари зора и док не заспах ту, у скривеном куту песковитог замка. Расуле ми се косе по јастуку. Заруменише ми се образи од свих оних речи, и усне осташе као да би још нешто рекле. Дланови приљубљени као у молитви. Да се остваре речи у ноћи шапутане, да пронађе ми трагове од песка за њега по поду остављане. Да буде један од оних из племена који ме још препознати могу. Да може ме подвити под своје срце и тако зачаран мноме у себи, живети. Моја кожа росом окупана светли негде дубоко у њему. Да се пробудим не могу, могу само кроз сневање да се молим да препозна и да се сети како се у себе најдубље залази. Да види ми расплетену косу на једном јастуку, да осети мирис мајских јагода на уснама и да га све чежње и жеље довуку на место до мене. Да дотакне прстима место на кожи испод кога једна птица у срцу трепери. Да прошета прстима кроз све тајне стазе и препозна дарове вековима за њега спремане. Да их узме, да са њима узме и мене и да ме из свог сна премести испод свога срца. Само тако ме опет може вратити у јаву... МЕНЕ која у њему снивам... 

БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер...  ето, ја ти тако кажем...

КАД ЗАБОРАВИШ ЈУЛИ

Заборави, заборави, заборави... али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави... говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом.  Моје су мисли пијане и без тога.  Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио.... Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса... Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом.... 

За моје другаре

... Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.

Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка  школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?

И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом  и чистом.

Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.

Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу... како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.

А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.

И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање...

Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.

И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.

Сећања добију димензију... постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам  призивала крај тог давног јуна... Дотаћи ћу своје детињство... 

... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом  срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер  на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек -  и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим....