Vreme ne gasi vatre, samo primiri žar (1)

(могућ почетак романа у настанку...)

Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки пут наговори да обуче један детаљ више. Насмеши се, онако, више за себе, јер у ствари волео је он ту суптилну бригу своје жене.

Слушао је Џона како покушава да му објасни своје мисли. Помно је пратио сваку његову реч, начин на који разлаже чињенице, како плете мрежу својих мисли. „Паметно и мисано дете“, помисли Данило, „није ни чудо што не може да се снађе у овом свету. Не траже се више они који прате мисао, данас је водиља интерес. Но, и сам сам крив. Кад сам се повукао из посла, дечак је таман кренуо у школу. Био је мој лек од депресије и осећања бескорисности.“

Данило је мног времена проводио са Џоном. Био је то његов најмађи унук, драго и изузетно паметно дете, али увек у сукобу са околином. Није трпео просечност, лењост, бесциљност. „Како гени знају да прескоче генерацију, ето, ни једно од моје петоро деце није наследило нарав и карактер мојих предака. Сви су некако меки и топли на Елу. Највећа брига им је материјална сигурност и кад то задовоље, они су потпуно срећни. А, ово дете, оно носи дубоке мисли, тешка превирања у себи. Њега интересује суштина, он је нешто што ме враћа на нека далека места.“

Џон је необично личио на деду. Био је висок, усправан. Коса црна, не као гавраново крило, више као нека нијанса гара, а очи као у ланета. Увек помало тужне, као да се иза сваке среће крије мала туга – или како је он то волео да објасни, као да се иза сваке мале туге крије велика срећа, па му је поглед увек негде између те две мисли. И Данилове су биле исте. Данила су почеле да једу године, па је за који сантиметар био нижи, али за својих осамдесет био необично виталан. Само су га боре и седа коса подсећале на то да време неумитно пролази.

Прилазили су кући и из даљине видеше да Ела са неким прича на капији. Кад их је угледала, нешто је рекла саговорнику и он се окрену у правцу двојице мушкараца. Данило схвати да њих чека, па мало убрза корак.

„Добар дан, господин Данило Никовић?“ упита човек.

„Да.“

„Борис Благотовић, први секретар у амбасади СР Југославије. Имам писмо за вас и нека званична документа. Молим вас, само да ми потпишете да сте их примили.“

Данило, кога су овде, у Америци звали Дан, осети благу слабост у ногама, али само климну главом и руком показа човеку да уђе у двориште. Седоше на трем. Данило узе писмо и документа, и потписа... 

Време не гаси ватре, само примири жар (3)...

(део књиге која би да се роди...)

....Ела је кроз прозор посматрала Данила.  Овакав израз лица имао је увек када би га питала о времену пре Америке. Нека врста туге, помешана са болом, а све опет упаковано у нежно ткање замрзнутог осмеха. Као дете које крије тајну, као, да, пролети јој кроз главу, као Џон кад је био мали. Била је фасцинирана сличношћу између деде и унука и некако је имала осећај, као да је Џон онај изгубљени део Данилов, да су унукове слике онакве какве би дедине биле да их је имао. Зато је и она посебно била везана за дечака, мада га често није разумела. Она није, попут свог супруга, уочавала да је Џон онај нематеријални део фамилије. Ту црту ни код свог супруга није до краја могла да одгонетне. Никако јој није било јасно како неко може да приступа свету на чисто мисаони начин, и да га више интересују ствари из духовне и интелектуалне сфере, него из материјалне. Једино чега је била свесна, јесте да њих двоје никако не би имали ово што имају да није било ње, и њене упорности. Од малог момачког стана који је добио када је дошао у Америку, и који би, по његовом мишљењу, био довољан и дан данас, она је успела да вештом женском руком и проницљивошћу стигне до ове велике куће у предграђу. Она је била та која је опомињала кад не би стигли новци, она је дизала кредите, правила баланс, штедела за школовање њихове деце, за годишње одморе, за све што су имали. Њему је било довољно да га пусти да ради, да се сакрије у свој свет грађевина, пројеката, нацрта. Могао је сатима да промишља детаље и да стрпљиво чека праву идеју. Његови партнери Вил и Антонио, знали су у шали да провуку да су довели најбољег од најбољих са брдовитог Балкана. Ела се смејала тој шали, али је никада до краја није разумела, јер нити је знала много о том делу света, нити се, нажалост, сада јој тек то сину, и интересовала за њега.

Знала је да су њих тројица били једно време у логору у Италији, за време Другог светског рата, да их је спојила нека чудна прича, и да су након завршетка, заједно са свим онима који су пристали да након ослобођења дођу у Америку, и они дошли и започели заједнички посао. И то је, углавном било све што је она знала о његовом животу пре ње. У почетку је он одбијао да прича, а касније је она престала да пита.  Тако то бива у животу. Кад се пропусти прави тренутак да се ствари доведу у равнотежу, заувек остаје празнина коју је немогуће попунити. Само са годинама постаје све већа и све дубља. Знала је она да је супруг воли, да јој је привржен и да, вероватно другу није ни пожелео, али исто је тако знала да је последњих година тај јаз постао толико дубок, да је једина срећа у свему била Џонова приврженост деди. Или, мислила је опет, можда је управо то дете и било подстрек да се у једном тренутку дефинитивно дистанцира од стварности и да у свету који су њих двојица створила проводи све више и више времена....

(наставиће се...)

Нова година. Неко је ставио граничник између 31. децембра и 1. јануара, бришући прошло, дајући шансу новом. Барем ја тако у последњих неколико година доживљавам овај празник. Као затварање круга када реп реферише глави шта се све низ кичму спустило тих 365 дана, и када глава разврставши приче одлучи које више не треба настављати, које су успешно приведене крају, које треба у наредној години довршити, а које су потпуно нове и спремне за почетак... И то опет пусти низ кичму, склопи своје мудре очи и чека да реп након исто толико или дан више поново поднесе извештај. Ово је била доста добра година. Научила сам како се живот чисти од људи који не треба да су у њему. Оштро и прецизно, без сентимента, без гриже савести, јер знам да сам са своје стране учинила максимално да спасем, а кад је изгубило смисао, једноставно пресекла. Након тога ушло је у мој живот неколико драгих људи за које у пређашњој гужви није било места, и још већи простор добили су они који су читавог живота ту, срасли са мном и ја са њима, толико да чак и тишине једни других препознајемо. Осетила се поново живом и спремном да наставим живот не само као хладни ум и извршно тело - већ као ја, Мерима, она која се у једном трену повукла, сакрила, заклонила нежна и крхка, шашава и лепршава. Таква се опет појавила, али не док нисам очистила силне слојеве у себи. Док нисам почистила и отворила прозоре душе да излети што више не треба да буде тамо, да се на своје место постави оно што треба у слој сећања да оде. Започела нови круг учења - који ће се преносити и на следећу, а можда и још једну годину, јер тако треба - а ја упркос свим тешкоћама одустала нисам. Почела да пишем књигу од које сада на крају године одустајем - јер то није моја прича, али сам себи доказала да могу, и да само треба да скупим храброст и да кроз своју призму погледам и нађем праву и истинску инспирацију. Што се материјалних ствари тиче - мислим да сам завршила све што је било у мојој моћи, а што довршено није томе је трасиран пут и већ се зна наставак у следећој години. Дужна новаца никоме нисам, дужна времена неког вероватно некима јесам, али то су приче које ће се наставити и у следећој години, то време сам дужна оним мојим најдражима, па ћу се трудити да више са њима будем. Никакве терете и лоше приче из ове не желим да преносим преко црте. Никакве започете приче, ма колико тешке и мучне биле нећу да ме 1. јануара у зору сачекају. Ако је њихово решавање зависило од мене, решила сам их. Ако се још мало парају уместо да се шију, то значи да ја на њих ни имала утицаја нисам. ПРОБЛЕМИ КОЈЕ НЕ МОГУ ДА РЕШИМ НИСУ МОЈИ ПРОБЛЕМИ. Многе сам ствари изрекла ове године, неке су биле пријатне, неке су болеле, али сада сам мирна. Немам онај горак осећај недореченог и скрајнутог за нека, назови лакша времена. Нема лакшег времена за тешке ствари. Кад треба сећи, сеци, кад треба рећи реци. Лоше пливам у недореченом. Нешто између, нешто у зраку, нешто што удара у чело... не волим то нешто. Могу једно време да живим са тим, али ако се сувише дуго развлачи кроз мој простор... једући моје време, кажем -мало сачекам -сечем. Тако то ја радим. Многе смо приче доумили и успели да отворимо и покренемо. Што је добро. Разбили смо неке заблуде, исправљали крива размишљања, потврђивали вредности. Хвала онима који су помогли да ја средим своје и који су дозволили да са њима отворим њихове џакове. Многе смо терете носили на плећима, многе смо бесмислице побацали, многе смо лепе ствари из таме вратили на светлу страну. Мислим да је то добро. Ова је година била прочишћавајућа и за најближе око мене. Знаће они и препознаће се. Можда ће их ова прича подсетити на то како су и они велике ствари ове године урадили, а ја била сведоком, па, ето тако знам и поносим се њима, као и собом... Још читав један месец је пред нама. Ако сам шта заборавила, довршићу. Направићу план за следећу, шта желим, шта треба да наставим, а шта треба да довршим. Очистите мисли и душу од сувишног, пресеците оно што вас мучи, посклањајте поштапалице - јер ново, боље, лепше или барем једноставније ствари и опуштенији људи неће доћи на неред. И, само опуштено, ствари ће се дешавати онако како треба да се дешавају. И све ће бити добро. Јер, све и јесте добро. Хвала онима који јесу у мом личном кругу и због којих је мој живот богат и леп. И, ако не стигнем сваком сваки дан да кажем хвала, имајте то негде у мислима. Да све што сам урадила и уредила - ево, држаћу се само ове године - не бих могла да није било вас. Враћам се на добре руке које нам не дају да паднемо - будите и бићу... То је једна од битних поставки или боље речено једна од ствари која ће се свакако наћи на листи и за следећу годину. Остало... отом, потом... овим сам само хтела да вас мало боцнем за подвучете своје црте, да средите фиоке и полице, и да схватите колико тога се лепог десило у години на измаку, а да нисте ни свесни. Чак и најружније ствари, са ове дистанце, имају свој позитиван исход. И... овде бих овој причи некако дала да се смири... Кад саберем, беше то лепа година...

Измаштана стварност за ратника паорског срца

Љубав и кашаљ не могу се сакрити, помисли Радован гледајући у Јулу. Птица заробљена испод ребара удара својим крилима па на мах закачи срце, те оно прескочи, па на трен окзрне плућа која се згрче да сав ваздух изађе из њих. Спусти се и до стомака, па више ниси сигуран јеси ли оболео или си се заљубио, колико се птиче батрга унутра. Такав је осећај имао последњих недеља. У почетку се само радовао тренуцима када ће им се путеви укрстити не би ли је видео. Касније, више није излазила из његове главе. Сваки тренутак био је обележен обликом њеног лица. Није јој знао боју очију, јер је поред људи пролазила оборена погледа, скромно и једноставно. Знао је облик њених усана, увек благо повијених према горе, у несташни осмех. Била је ситна, попут сенке, а опет тако стварна. Коса дуга, уплетена у дебелу кику, пепељастоплава. Руке танке, вретенастих прстију, попут младог дрвета пред кућом. Тако је Радован сликао Јулин лик и тако би на његовом лицу сваки пут освануо осмех кад год би у нешто од тога погледао. Приметила је мајка да је љубав пронашла своје гнездо у њеном мезимцу. Онако успут, приђе му и упита га:

- Каква се то радост уселила испод твога срца?

- Јула, Матијина, рече, као да је само чекао да га упита.

- А, она, зна ли, сине?

- Не зна, мајко. Мислио сам, проћи ће. Пробао сам хладном водом да уплашим

али она се само још боље завуче под срце. Седлао сам коња не бих ли јој побегао, али кад год бих помислио да сам се довољно удаљио, чуо бих је како куцка у мени. Хтео сам је као камен одбацити, но, она ми само даде снагу да ми камен оде, а она да се смести, као да ми је за душу кројена.

Марина га помилова те се окрену и оде. Те ноћи су она и и Бошко, отац Радованов, дуго причали. Одмотавали су клупко година проведених заједно. Двадесет пута су до сада намотавали клупко заједничких дана.

Сетио се Бошко када је први пут видео Марину. Одмах је знао да мора бити његова. Она или ни једна друга. Распитивао се код оних који су јој знали породицу и сазнао да ју је отац већ обећао, те је одлучио да је први следећи пут пита, да ли би се можда предомислила и пошла за њега.

Прилика му се убрзо створила. Била је сахрана на гробљу у Јазку, и Марина дође са родитељима и две сестре. Он искористи прилику кад је њени нису гледали да јој приђе.

- Марина, ја сам се озбиљно у тебе загледао, шапну јој.

-    Склони се, видеће ме отац, збуњено му одговори.

-   Нећу, док те не упитам нешто. Рекоше ми да ти свадба договорена. Реци, матере ти, да си прво мене видела би ли моја била?

Марина климну главом и молећиво га погледа. Бошко се одмакну. Сада му је срце било на месту, али мисли му се узмуваше. Пришао је неком Марином рођаку, и реч по реч, као случајно спомену је, и упита је ли тачно да се удаје. Упита и за кога, и радује ли се девојка томе. Рођак му рече да му се чини да је она против своје воље обећана, отац их је имао три, а она беше најстарија. Преко реда није се могло, Марина се није изјашњавала да има симпатију, и он одлучи да је уда.  

Чуо је сасвим довољно. Наредних дана, смишљао је како да преокрене точак дешавања, али му ништа смислено није долазило до ума. Да је тражи од оца није могао. Да пита оног другог, није долазило у обзир, није то пијаца и нагодба око робе.

Знао је да девојке суботом послеподне иду до потока. Оде и он, све мислећи, нешто ће се у његову корист десити. И угледа их како седе на обали, занете неком причом и смехом.  Стаде мало даље од њих, у сенку дрвета, чекајући да се она случајно окрене. И погледа га Марина и он је позва руком. Она рече сестрама да иде само мало до хлада јер јој се нешто завртело. Дође до Бошка, мислећи да овај жели још једном са њом да поприча. Али, он је ухвати око паса, пребаци преко коња и даде се у галоп. Девојке се на ту буку окренуше и видеше где им сестру одводи.

Знао је да има мало времена док не крену да је траже и он јој, чим су стигли до његове куће, саопшти:

- Могу сада, док још село није схватило шта се десило да те вратим оцу. А можеш да останеш овде и постанеш снаја С-вића. Одлучи.

И она га први пут јасно погледа у очи и каза му да остаје у њиховом дому. Њему се душа разигра, али је знао да није још време за весеље. Требало је прво погледати њеном оцу у очи. Узе секирче за сваки случај и седе код ограде да га сачека. Овај, чувши од кћери шта се догодило, позва брата, јер мушке деце није имао, да пође са њим. Бошко их дочека, помало уплашен, али одлучан, сада када му је његова голубица потврдила да хоће са њим да свија гњездо.

- Реци, је ли ми дете код тебе?, упита отац.

- Јесте и ту ће и остати.

- Немој, С-вићу, кућу да ми срамотиш, врати је.

- О каквој срамоти говориш, часни Којићу, кад је она својом вољом овде.

И позва Марину да изађе и потврди оцу. Она се појави, усправна и горда, као да је већ домаћица дома и рече оцу да се она више не враћа. Ако је натера, у гроб ће је отерати. Сјаха тада стари Којић са коња и приђе будућем зету.

- Бошко, кад си имао смелости да овако нешто учиниш, а још те моја ћерка подржала, ко сам ја да идем против воље божије? Ја вас благосиљам, и нека вас свеци и Господ чувају. Сада је твоја и поштуј је, као што сам и ја њену мајку поштовао.

После су чули да онај ком је обећана била, тражио од њеног оца да му плати за срамоту. Овај пристаде, и би му драго што му кћер за њега не оде, јер човек који је спреман новцем образ опрати, никако није од часнога рода.

Скоро две године су били у браку, а Марина није остајала у другом стању. Говорили су Бошку да је погрешио, да је врати њенима, налазили му друге, али он их није слушао. Веровао је да је све у божјим рукама и да, ако им је намењено да постану родитељи, десиће се. Уколико не, биће радост једно другом.  И, најзад се деси. Јула затрудни. Њиховој срећи није било краја. Но, била је то тешка трудноћа. Губила је снагу, али није губила вољу. Бошко је бдио над њом, пратио брижно сваки њен покрет, молио Светог Јована да му жена издржи и да је сачува. И, веровао је, да је само милошћу господњом и кућног им свеца Марина преживела порођај. Скоро 12 сати се мучила, превијала, покушавала да истисне дете из себе. Дете је било погрешно постављено и бабица је  само захваљујући својој одлучности и храбрости да покуша да спасе и њу и дете, успела да га најзад намести у прави положај, и породи је. Кад је све прошло, бабица саопшти Бошку да неће више моћи да рађа, и да је у наредних неколико дана мора добро чувати, јер је тренутно између два света. Дала им је неке траве, и одлазећи им пожелела да им Бог буде у помоћи. Ушао је у собу, и угледао Марину бледу, измучену, врућу од грознице којом је њено тело одреаговало на све муке. И, поред ње, дечака, умотаног у бело платно. Била је то најмирнија беба коју је икада видео. Била је најлепша жена коју је видео. И најлепша мајка његовом јединцу. Најлепша слика коју је од Господа могао да измоли...

Утках две приче. Једну истиниту, са нешто више деце, али другачијим крајем, и једну, какву би јунак вероватно пре пристао да испише да му је дато било. Али, живот не пита, он узима и даје. Оно што је дато, овде није додато, оно што је одузето у причи је домаштано.

За једног ратника паорског срца.

Њихова мала игра

Њихова мала игра. Или је временом прерасла у ритуал? Али, неке вечери су почињале баш на тај начин. Она би пустила неку лагану музику; поред кревета, на под, би ставила чашу вискија с неколико коцкица леда, легла потрбушке, гола покривена само до пола стражњице,  и листала неке безвезне часописе. Да се опусти, говорила би му.

Он би седао у фотељу, не тачно иза ње, већ мало искошено, тако да може да сагледа прегиб њених леђа, али да јој не види ни лице ни груди.

Запалио би цигарету. Повукао би свега неколико димова, толико снажно да би се зажарила, као мали свитац. Кроз праменове дима, гледао је у једну једину тачку. Ону јамицу која се створи на њеним леђима када се подбочи, и издигне горњи део тела, тек толико да јој једна рука придржава браду, а да другом листа новине. Тај прегиб, то чаробно место у коме би се утопио сваки пут кад га види. Она није била прва коју је волео, није била ни лепша, ни нарочито боља од других, али, њена кожа, тек благо накострешене светле длачице, њена неглумљена бестидност у тим тренуцима док га је пуштала да је такву гледа, чинили су је посебном у његовим очима.

Она се играла, правећи се да не осећа његове очи на себи. С времена на време би спустила ону руку с којом је листала странице до чаше, умочила прст у пиће и принела га уснама. Само да осети резак укус алкохола. Само да помери мало језеро на својим леђима пред његовим очима. Само да разбије хипнотишући му поглед. Само да...

... га помери из те фотеље. Игра би добијала свој пуни смисао тек у оном часу, када би он угасио цигарету и лаганим, скоро, неком посматрачу са стране би се могло учинити, несигурним кораком, пришао кревету. Са оне стране на којој је стајала чаша, на поду. Подигао би чашу и отпио гутљај вискија. Затим би узео коцкицу леда, већ до пола растопљену и њоме повукао црту низ њену кичму. Једна капљица би се скотрљала до дна њених леђа. У чаробни граничник.  Друга коцкица би цртала пут од њеног левог рамена према истом циљу. С једном капљицом за прегиб. Трећа се спуштала са десног, носећи капљицу тамо где већ две су биле.

Три, као сузе јасне тачке у прегибу. Три пута њеног суздржавања да не уздахне док их је котрљао према доле. Тада би јој спустио језик прво низ једно раме до саме ивице, низ друго, и тек на крају низ кичму. То су биле секунде у којима се рушио и последњи бедем њене снаге, када би се, се с обе руке подупрла о кревет и извила леђа у лук. У том часу, он би стизао до самог дна и уснама покупио оне три чаробне капи.

Њена су леђа била магични полигон страсти. Начин на који би се извијала, предајући му се потпуно, готово ропски, без погледа, без додира усана, уздах који би јој се отео готово из стомака када би му се прсти и усне сусрели у тој тачки, у том чудесном, непонољивом делу њеног тела, на месту где је била најломнија. Када би шакама обухватио њен струк не би ли му се то место нашло између палчева, као фокусирано за усне, тишина настала престанком оне лагане ствари са почетка игре, прекидана само променом тоналитета и дубине њених уздаха. Знао је да жмури, потпуно препуштена њему. Знао је да је бескрајно топла и бескрајно жудна у том часу, знао је да је пече сваки делић тела, знао је да жели да ова бол потраје још који трен, колико год обоје буду могли да се издрже на ивици, не прелазећи границу прегиба њених леђа.

Он би, савладан сопстеним страстима, пољупце претварао у угризе. Она би се сваким додиром све више увијала дотичући му лице косом. Усне, зуби, језик, све се смењивало до самог дна. Али, језерце је било једина тачка коју није могао зубима да ухвати, само је језиком могао да га пређе. Растрашћен, гребао би јој леђа и по ко зна који пут покушавао да је угризе баш ту, у тој тачки, унапред знајући да је немогуће, и баш зато очаравајуће.

Волео ју је. Тада посебно, тако предану и орошену знојем од чежње и страсти. Волео је, јер је  умела да га заведе једном обичном, толико, на први поглед, асексуалном тачком. Волео ју је, јер је у тој тачки била само његова. Усне, груди, стражњица, могле су бити предмет тихе жудње сваког мушкарца, могле су бити јавне, подељене са било ким. Али у том малом пункту, на дну језерцета била је само његова, себично његова. Његове жеље су почињале и завршавале се управо ту. Путеви њених страсти су се уплитали баш ту. Њене жудње су се ослобађале баш ту, под његовим прстима и уснама. Знао је да јој је у тим тренуцима најближи. Скоро стопљен са њеном тишином и жељом. Без погледа, без њених додира, предана, његова....

-          Погледај кроз прозор.

Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.

-          Које су боје облаци?

-          Па, бели, господине.

Лако је подигао обрве.

       – Јесу ли?

Погледала сам их.

        – И сиви. Можда ће пасти снег.

-          Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.

-          Мог поврћа?

Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.

-          Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?

Одједном сам схватила.

       – Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.

-          Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?

-          Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.

Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.

Насмешио се.

        – Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?

-          Да, господине.

Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*

Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна  од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.

Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.

Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.

Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.

И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел,  са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао,  пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:

- Осети мирис облака...

- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...

А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...

Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ  је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...

Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...

ЛУНА

Мисли у несагласју су ми протеклих ноћи.

Месец је попут црвеног језера на тамном тлу неба.

Седим на обали и чешљам косе.

Дуго, предано, јер ноћ је дуга а моје мисли

Пребегле на другу обалу.

Квасе своја узаврела чела у леденој води месечевој.

Хладе узаврела недра на тамном небеском тлу.

Стопалима голим дотичу песковито дно

Прљајући се, и не хајући за то.

Моје мисли не желе да буду чисте.

Расплићем косе, прстима

Надајући се, вратиће се уз свилене нити

И сагласити се у чисту досаду.

Раздвајам прамење, и гледам на супротну страну.

Прсти клизе низ влати,

И једино чега сам свесна јесте тај осећај.

На оној обали  несређене

Мисли ми, удвајају се и стиснуте

Једна уз друге плешу поноћни танго.

Без музике. Без икаквог звука.

Само су им обриси неподношљиво близу

Једни другом.

Завидим другој обали

Јер  моје су мисли на њој.

Завидим јер на небеском тлу смеју све оно

Што у мојој глави исказати не могу.

У несагласју сам са мислима протеклих ноћи.

Очију упртих у даљину, у црвено језеро Луне

Бришем из очију питања

Стављам на лице осмех

Цртам на уснама одговор.

Расплићем прстима косу

Јер једино то још од своје воље могу...