Време не гаси ватре, само примири жар (3)...

(део књиге која би да се роди...)

....Ела је кроз прозор посматрала Данила.  Овакав израз лица имао је увек када би га питала о времену пре Америке. Нека врста туге, помешана са болом, а све опет упаковано у нежно ткање замрзнутог осмеха. Као дете које крије тајну, као, да, пролети јој кроз главу, као Џон кад је био мали. Била је фасцинирана сличношћу између деде и унука и некако је имала осећај, као да је Џон онај изгубљени део Данилов, да су унукове слике онакве какве би дедине биле да их је имао. Зато је и она посебно била везана за дечака, мада га често није разумела. Она није, попут свог супруга, уочавала да је Џон онај нематеријални део фамилије. Ту црту ни код свог супруга није до краја могла да одгонетне. Никако јој није било јасно како неко може да приступа свету на чисто мисаони начин, и да га више интересују ствари из духовне и интелектуалне сфере, него из материјалне. Једино чега је била свесна, јесте да њих двоје никако не би имали ово што имају да није било ње, и њене упорности. Од малог момачког стана који је добио када је дошао у Америку, и који би, по његовом мишљењу, био довољан и дан данас, она је успела да вештом женском руком и проницљивошћу стигне до ове велике куће у предграђу. Она је била та која је опомињала кад не би стигли новци, она је дизала кредите, правила баланс, штедела за школовање њихове деце, за годишње одморе, за све што су имали. Њему је било довољно да га пусти да ради, да се сакрије у свој свет грађевина, пројеката, нацрта. Могао је сатима да промишља детаље и да стрпљиво чека праву идеју. Његови партнери Вил и Антонио, знали су у шали да провуку да су довели најбољег од најбољих са брдовитог Балкана. Ела се смејала тој шали, али је никада до краја није разумела, јер нити је знала много о том делу света, нити се, нажалост, сада јој тек то сину, и интересовала за њега.

Знала је да су њих тројица били једно време у логору у Италији, за време Другог светског рата, да их је спојила нека чудна прича, и да су након завршетка, заједно са свим онима који су пристали да након ослобођења дођу у Америку, и они дошли и започели заједнички посао. И то је, углавном било све што је она знала о његовом животу пре ње. У почетку је он одбијао да прича, а касније је она престала да пита.  Тако то бива у животу. Кад се пропусти прави тренутак да се ствари доведу у равнотежу, заувек остаје празнина коју је немогуће попунити. Само са годинама постаје све већа и све дубља. Знала је она да је супруг воли, да јој је привржен и да, вероватно другу није ни пожелео, али исто је тако знала да је последњих година тај јаз постао толико дубок, да је једина срећа у свему била Џонова приврженост деди. Или, мислила је опет, можда је управо то дете и било подстрек да се у једном тренутку дефинитивно дистанцира од стварности и да у свету који су њих двојица створила проводи све више и више времена....

(наставиће се...)