(роман у настанку...)
Како сте ме пронашли?“, упита Благотића, „ја сам скоро
заборавио своје право име. Чак, једва пратим и промене у називу земље из које
потичем. Како се судбина поиграла са тим делом Балкана. Државе су постале
држава, из интереса, а касније су опет пожелеле да се испарчају, из истих
разлога. И све то из крви и због крви. Кад сам дошао у Америку, желео сам да
све заборавим, или барем да не мислим. Из истог разлога сам и име променио. Име
сам релативно лако скратио у Дан. Али, мука је настала са презименом. Неке
гласове познају само горштачки народи Балкана. Чак и моји европски пријатељи
нису могли да изговоре ћ на крају мог презимена, али до њега нису ни успевали
да стигну, јер би већ поломили језик и изгубили вољу. Зато сам направио
модификацију, када сам добио држављанство и најближе мом, а јасно у енглеском
језику јесте било презиме Никовик. Дан Никовик. Да подсећа на словенску крв, а
опет да ме стопи са мојим новим земљацима. Скоро пола века сам живео као
господин Никовик, и онда сте данас ви изговорили то Данило... Мислио сам да ћу
у том часу да се срушим од навале осећања.“
Секретар се благо насмеши. Вероватно је ову причу прошао са
сваким од оних који су ових дана добијали писмо из заборављеног краја својих
очева.
„Знате ли о чему се ради?“, запита Благотића.
„Не, само знам да је ових дана стигло неколико званичних
докумената из Републике Црне Горе. Мени је допало да их разделим и уверим се да
су стигли на праве адресе. Мислим да вам све пише у писму. Ако касније будете
имали неких питања, обратите се Амбасади, мада, ако одлучите да путујете, са
америчким пасошем можете куда год пожелите. Чак бих вам и препоручио да
путујете као грађанин САД.“
Данила тотално збуни овај млади човек. О каквом путовању прича? Дуго му је требало да
се свикне на ову равницу, на пространу класичну америчку кућу, на улицу широку,
са обе стране дрвореде као вештачки заклони од комшија. Дуго му је требало да
опусти мисли омеђене неким другим просторима, да се навикне на монотоност и
устаљеност. Да би то постигао, морао је дубоко да сабија у себе све трагове
прошлости. И таман кад је мислио да никада више неће чути речи Црна Гора,
појави се Борис Богојевић, први секретар амбасаде СР Југославије, земље у последњој
фази нестанка и даде му кључ који никако није желео да добије. Онај који
откључава прошлост.
„Па, господине Дан, ја бих сада пошао“, рече Богојевић.
„О, да. Џоне, испрати господина.“
Нема коментара:
Постави коментар